Reprizirao sam PARTIZANE Stoleta Jankovića, u jednoj neobičnoj formi.
Naime, neki fanovi Roda Taylora su sklopili najdužu dostupnu verziju,
mimo televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje i pod
one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskim
dubbom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton
iz jugoslovenske verzije i titlovali bitne dijaloge, ostavivši samo
poneko dovikivanje koje je razumljivo iz konteksta bez prevoda.
Ovo "krpljenje" filma jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.
Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rod Taylorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.
I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Taylorovih akcionih filmova, naročito jer Taylor u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo cameo što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama.
Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Taylor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".
Možda i najbolji film u Taylorovom opusu jeste DARK OF THE SUN Jacka Cardiffa, jedan od omiljenih filmova Martina Scorsesea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Taylor suočava sa Peterom Carstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih nacističkih demona. U PARTIZANIMA su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju zajedničkih scena a Carsten igra monstruoznog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana.
Glavni antagonista je Adam West, u ulozi austrijskog oficira koji nije nacista, i ubrzo dolazi u ljubavni trougao sa Jevrejkom koju je poznavao dok je živeo u Beču, i Taylorom koji ju je spasao sa broda na kome su prevozili Jevreje u logor smrti. Bivši Batman se prilično dobro snašao u ovoj ulozi i priča njegovog karaktera je možda i najzanimljivija u celom filmu.
Ženski likovi su posebna priča, ne toliko u pogledu karakterizacije gde je jedna prikazana kao žrtva (Xenia Gratsos) a jedna kao preduzimljiva heroina (Olivera Katarina) već po dizajnu. Xenia ima upadljivo negovane obrve iako igra Jevrejku jedva izbavljenu iz logora smrti, a Olivera nosi kikice po čemu se izdvaja iz mase filmskih partizanki. Naročito jer u tom trenutku Olivera Katarina već ima preko trideset godina.
Rod Taylor unutar jedinice ima hladan buddy odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje za harizmom u poređenju sa Taylorom, dotadšanjim štićenikom Johna Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.
Ono što PARTIZANE izdvaja od drugih Taylorovih akcijaša jesu ozbiljni resursi uloženi u film. Los Angeles Times je pisao da su PARTIZANI koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u nika učestvovalo oko 10 000 članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi Taylorove akcijaše.
Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija filma a to je komemoracija masakra u Šapcu nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito ubedljivo u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istiniti događaji više liči na fikciju.
Možda je koherentnost tog filmskog spomenika šabačkim žrtvama očuvana u tročasovnoj mini-seriji.
U formi filma, PARTIZANI imaju dosta elipsi, čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom Howard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao art house reditelj našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu.
Ipak, još je bizarnija muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se Mikis Teodorakis i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma EPOPEJA PARTIZANA koju peva Leo Martin, i koja je zapravo cover ODISEJE samo sa stihovima Milovana Vitezovića!
U opusu Roda Taylora, PARTIZANI mogu zauzeti mesto bitnog WW2 filma posle 36 HOURS, a ne smemo zanemariti ni veliki populistički uspeh INGLOURIOUS BASTERDSa. Ipak, koliko god to bizarno zvučalo, zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Taylor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.
Zanimljivo je da američki cut nije bio dostupan jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili stock footage lavova i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od lavova. Ipak, mislim da je ovo više plod smisla za humor nego stvarno. Ipak, očigledno je američki cut bio znatno više okrenut exploitationu što je bio slučaj sa mnogim partizanskim filmovima ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim filmovima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca.
* * 1/2 / * * * *
Ovo "krpljenje" filma jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.
Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rod Taylorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.
I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Taylorovih akcionih filmova, naročito jer Taylor u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo cameo što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama.
Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Taylor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".
Možda i najbolji film u Taylorovom opusu jeste DARK OF THE SUN Jacka Cardiffa, jedan od omiljenih filmova Martina Scorsesea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Taylor suočava sa Peterom Carstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih nacističkih demona. U PARTIZANIMA su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju zajedničkih scena a Carsten igra monstruoznog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana.
Glavni antagonista je Adam West, u ulozi austrijskog oficira koji nije nacista, i ubrzo dolazi u ljubavni trougao sa Jevrejkom koju je poznavao dok je živeo u Beču, i Taylorom koji ju je spasao sa broda na kome su prevozili Jevreje u logor smrti. Bivši Batman se prilično dobro snašao u ovoj ulozi i priča njegovog karaktera je možda i najzanimljivija u celom filmu.
Ženski likovi su posebna priča, ne toliko u pogledu karakterizacije gde je jedna prikazana kao žrtva (Xenia Gratsos) a jedna kao preduzimljiva heroina (Olivera Katarina) već po dizajnu. Xenia ima upadljivo negovane obrve iako igra Jevrejku jedva izbavljenu iz logora smrti, a Olivera nosi kikice po čemu se izdvaja iz mase filmskih partizanki. Naročito jer u tom trenutku Olivera Katarina već ima preko trideset godina.
Rod Taylor unutar jedinice ima hladan buddy odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje za harizmom u poređenju sa Taylorom, dotadšanjim štićenikom Johna Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.
Ono što PARTIZANE izdvaja od drugih Taylorovih akcijaša jesu ozbiljni resursi uloženi u film. Los Angeles Times je pisao da su PARTIZANI koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u nika učestvovalo oko 10 000 članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi Taylorove akcijaše.
Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija filma a to je komemoracija masakra u Šapcu nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito ubedljivo u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istiniti događaji više liči na fikciju.
Možda je koherentnost tog filmskog spomenika šabačkim žrtvama očuvana u tročasovnoj mini-seriji.
U formi filma, PARTIZANI imaju dosta elipsi, čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom Howard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao art house reditelj našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu.
Ipak, još je bizarnija muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se Mikis Teodorakis i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma EPOPEJA PARTIZANA koju peva Leo Martin, i koja je zapravo cover ODISEJE samo sa stihovima Milovana Vitezovića!
U opusu Roda Taylora, PARTIZANI mogu zauzeti mesto bitnog WW2 filma posle 36 HOURS, a ne smemo zanemariti ni veliki populistički uspeh INGLOURIOUS BASTERDSa. Ipak, koliko god to bizarno zvučalo, zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Taylor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.
Zanimljivo je da američki cut nije bio dostupan jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili stock footage lavova i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od lavova. Ipak, mislim da je ovo više plod smisla za humor nego stvarno. Ipak, očigledno je američki cut bio znatno više okrenut exploitationu što je bio slučaj sa mnogim partizanskim filmovima ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim filmovima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment