ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE

Film Lordana Zafranovića o Djeci Kozare po scenariju Arsena Diklića jeste nešto što se proteklih četrdesetak godina pominjalo i pripremalo pomalo, pa sve više i više u proteklih deset godina.

Ako imamo u vidu da je Zafranovićeva kruna karijere ratni trigija koju čine OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA, a da je potom napravio i značajan dokumentarni film o ustaškoj vlasti i Jasenovcu, jasno je da u osamdesetinekoj godini, on bira da se vrati najznačajnijih autorskim opsesijama sa kojima je postizao antologijske rezultate u svom kanonskom periodu.

U trenutku izlaska filma, Zafranović nije režirao više od trideset godina nikakav igrani film, a naročito ne u formatu kakav iziskuje ZLATNI REZ '42: DJECA KOZARE što je naravno njegovom novom filmu dalo atribute i terrencemalickovske senzacije ali i sumnje da li će moći posle toliko duge pauze da snimi nešto dovoljno vredno ogromne ambicije s kojom se mora nositi.

U političko-strateškom pogledu, DJECA KOZARE prvo nisu bila prepoznata kao primarni projekat od nacionalnog značaja na temu Jasenovca ali je potom ipak shvaćeno da je film jednog od najvećih reditelja u bivšoj državi na tako veliku temu, koja nosi vrlo specifičnu osetljivost ipak pravi put, i obezbeđenje su sredstva da se snimi.

Nažalost, film je dat u produkciju čoveku koji je po struci harmonikaš, i rekao bih da je to umnogome uticalo da se strateški zadaci takvog filma ne ispune.

Umesto da za direktora fotografije bude doveden neki veliki autoritet, najpre iz inostranstva, film je snimao Goran Volarević koji iza sebe ima naslove kao što su MONTEVIDEO i TOMA, koji su ipak jedna forma narodnog blokbastera, u kojima ima ambicioznih kadrova ali ipak nema onog monumentalnog film looka koji zahteva film o momunentalnoj temi i režiji jednog od najvećih reditelja na ovim prostorima.

To je filmu nažalost dalo jedan skroman izgled u kom je nesporno finansijsko ulaganje u produkciju ali sve ima štimung koji mnogo više priliči nekoj skupljoj televizijskoj seriji izmontiranoj film nego moćnom bioskopskom spektaklu.

Ako imamo u vidu da director's cut traje četiri sata, i da je očigledno reč o delu koje želi da ima status filmske freske, rekao bih da je odabir slikopisca koji će to da zabeleži morao biti ikoničniji jer najbliže što je Volarević došao takvim dometima jeste snimanje jednog segmenta Kusturičinog MLIJEČNOG PUTA, što nije mala referenca ali u kontekstu ovako golemog zadatka nije velika.

Kada je ispušten monumentalni izgled filma, ostalo je monumentalno trajanje od četiri sata koje dovodi do jasnog prikazivačkog samoubistva.

Naravno, DJECA KOZARE su mogla da traju četiri sata i da to bude statement ali kada se gleda film, istini za volju, nema tu neke monumentalnosti koja bi opravdala toliko trajanje. Iako film nije stricto sensu dosadan, čak je negde od drugog sata i prilično interesantan iz ovog ili onog razloga, prosto nema potrebe za tolikim trajanjem jer u njemu zapravo nema ničega toliko moćnog niti ima snažnog autorskog iskaza.

To je naravno opet problem kada se produkcijom bavi harmonikaš koji nema ni autoritet ni znanje da iz toga napravi film, i da konstruktivnim putem dovede reditelja poznaniju formata.

Činjenica da su DJECA KOZARE krajnje oportunistički snimljena zapravo i kao serija i kao film, ali da su inicijalno krenula kao film, iziskuje poseban sloj odgovornosti, iako je sam Lordan Zafranović sa ozbiljnijim producentima uspeo da napravi takav projekat sa VEČERNJIM ZVONIMA koja su postojala uporedo i kao smislena serija.

Nije problem snimanje serije i filma uporedo kao neki način da se uštedi ili uzme više novca ali na projektu sa ovakvom temom i rediteljem to je nedostojno.

Sa neadekvatnim saradnicima i u neadekatnoj produkciji u pogledu znanja, Lordan Zafranović nije imao na koga da se osloni i snimio je film koji je u prvih sat vremena nažalost jedna repetitivna hrpa opštih mesta bez likova koji zaista zažive i tek kada junaci stignu u logor, film nekako počne da se formira o dobija obrise. Premda do kraja filma nećemo uspeti da identifikujemo ko su glavni likovi, i šta je osnovna priča filma, nastaju obrisi nečega što koliko toliko ipak ima neke osobe koje razaznajemo i neki zaplet koji pratimo.

Film je vroma labavo konstruisan u pripovedačkom smislu, i prati nekoliko pripovedačkih tokova koji nisu svi podjednako zanimljivi, nisu svi podjednako uspeli, a nažalost i nisu svi podjedanko zaslužili da se nađu u filmu.

U tom pogledu, jedan recimo veoma ozbiljan problem ovog filma jeste Zafranovićeva možda lična zabluda da i dalje snima film u SFRJ od pre 40 godina u kojoj možeš da snimiš bilo šta i nećeš naići na otpor ako je iole na liniji. Međutim, on sada snima u vremenu kada postoji jak pokret negiranja Holokausta, koji je u Hrvatskoj ne samo na društvenoj margini a on im ovim filmom daje obilje materijala.

Prvo u filmu imamo neke arhaične reflekse priča o preplitanju seksualne perverzije i nacizma iz filmova koji su Zafranovića inspirisali u onoj ranoj fazi rada, naslova koje su radili Visconti, Wertmuller i Cavani, koji u današnje vreme deluju deplasirano pa i vulgarno, svakako nedostojni priče o ovakvoj tragediji. Cela linija zapleta sa sekretaricom Jevrejkom i njenom sadističkom odnosu sa ustašom koji joj je šef je potpuno neukusna i gotovo parodična u kontekstu modernog filma, slično je i sa prizorom izopačenog ustaše koji posle klanja žena onaniše na skeli i tera orkestar da mu svira. Pored ovog očiglednog ekscesa nedostojnog ovakvog filma spomenika, imamo i niz nekih evidentno izmišljenih situacija kao i upotrebu imena istorijskih ličnosti kod junaka čija se sudbina razlikuje od ljudi čija imena nose, i kombinovanje svega toga sa pravim istorijskim ličnostima koje jesu postavljene da izgledaju verodostojno.

Sve to je moglo 1980. da prođe pa možda da bude i provokativno i aktuelno ali 2026. godine to daje materijal negacionistima da se podsmevaju filmu i da naglašavajući ono što je u njemu evidetno izmišljeno i tendenciozno prenaglašeno osporavaju i ono što je u njemu tačno.

To su neke stvari koje se javljaju prirodno kod starijih autora i to nije ništa neobično ali je to sve isto tako nešto što mora da prevaziđe ozbiljna produkcija, naročito kada je reč o državnom projektu.

Glumačke kreacije su na jednom širokom polju od prihvatljivih pa i solidnih kao kod mladih glumaca Alekseja Bjelogrlića ili Pavla Mensura, pa i iskusnog Leona Lučeva koji ovde donosi nešto svežiju rolu od onoga što je pružao u poslednje vreme, preko nekih koje deluju istorijski istinito kao što je Rene Bitorajac pa sve do pomalo operetskih Dušanke Glid i Milana Marića koji igraju svoje likove dosledno ali pomalo van tona ostatka filma.

Međutim, teško je govoriti o glumi kada nemamo celovitu sliku uloga jer je sasvim sigurno da neki od ovih likova u bitno širim verzijama postoje u seriji.

Ukupno uzev, evidentno je da ja ovom filmu prilazim pre svega estetski u odnosu na opus Lordana Zafranovića ali i ideološki-instrumentalno jer je potpuno očigledno on pristao da svoj dar ideološki instrumentalizuje u aranžmanu naših vlasti i njihovih eksperata za kulturu.

Nažalost, iako ne sumnjam u iskrenost pa i umetničku validnost Zafranovićevih namera, kao što ne sumnjam i ni u njegov najčasnije namere u svakom drugom pogledu kao i to da je pozvan da snima film o ovoj temi - u estetskom pogledu svakako najpozvaniji - iz niza razloga mislim da je napravio veliku grešku.

Prvo i osnovno, nije imao saradnike koji mogu da odgovore monumentalnosti njegove vizije. U najboljem slučaju ovaj film deluje kao MONTEVIDEO samo što je umesto fudbala tema Holokaust a to je nedostojno ovakve teme i ovakvog autora jer Lordan Zafranović nije Fadil Hadžić već ozbiljan autor.

Ovaj film je morao da slika neki vrsni strani snimatelj kakvih ima čak i na našim produkcijama - pogledajmo recimo BAUK Gorana Radovanovića.

Isto tako, scenario za film i planiranje negove fizionomije moralo je uzeti primat i sve se moralo formatirati u skladu sa onim što je zahtev ambicioznog filma freske. Nije problem napraviti film od četiri sata, ako je to potrebno ali mora se videti koja je prava mera.

Film nije išao na velike festivale ne zbog toga što se bavi srpskom tajnom bolnom i neizrecivom već zato što traje predugo a to trajanje ne opravdava, zato što je Lordan Zafranović bio veliki festivalski autoritet ali pre 45 godina i u međuvremenu se pojavilo 100 nekih drugih i nažalost morao bi da snimi nešto mnogo snažnije od ovoga da bi bio u nekoj elitnoj selekciji, a nije i konačno zato što harmonikaš nema nikakve ozbiljne kontakte u strukturama evropske kinematografije i festivalskih kadrova.

U tom smislu, ovo je jedna protraćena prilika. Rekao bih prokockana ali nije. Ovaj film je sistemski onemogućen da bude zaista dostojan, ozbiljan, pa i dovoljno dobar da bi dobacio ne samo do značaja i osetljivosti teme već i do monumentalnosti samog autora koji ga pravi.

U tom pogledu, mislim da je velika šteta što je jedna ozbiljna umetnička i istoriografska meč lopta promašena i to na ovakav način, i što će Lordan Zafranović umesto krune svoje karijere kojoj se nadao snimiti svoj ipak verovatno najslabiji film i to baš u času povratka filmu i povratka svom kanonu decenijama kasnije.

Ljudi zaduženi za kulturu u režimu Aleksandra Vučića pretvorili su je u privredni kriminal čak i u situacijama u kojima su im namere, po logici stvari, morale biti najčasnije moguće. Međutim, ovaj film nisu dokusurili lopovi već budale i neznalice, a tragedija koja su proizveli nije isključivo u domenu nacionalne teme već i karijere jednog velikog sineaste.

I onaj koga mi je žao u ovom slučaju je jedino i isključivo Zafranović jer sam uveren da je na ovom filmu jedino on imao časne namere ali nije imao dovoljno snage i koncentracije da ih ostvari na pravi način, a ljudi oko njega nisu znali kako da mu pomognu jer su prosto neznalice, i ne vide film kao svoju osnovnu delatnost već kao vid privrednog kriminala.

ĐENERAL

ĐENERAL Miloslava Samardžića je drugi igrani film koji su producirali Pogledi, koji se zaista pretvaraju u srpski Daily Wire, iako su oni bili zapravo Daily Wire pre Daily Wirea u medijskom pogledu, i po tiražima, a sada kad su u suštini na margini kao javno glasilo ulaze u film. Međutim, po nekim njegovim svedočanstvima Samardžić je od početka imao ideju da će Pogledi početi da prave filmove koji će da odgovore na izazove kinematografije koja je zaista veoma značajno uticala na formiranje narativa o prošlosti i definisanje istorije u diskurzivnom pogledu.

To se ipak nije desilo kada su Pogledi bili na vrhuncu uticaja, a plan je bio da tada mladi saradnici tog lista, među kojima su bili Đorđe Milosavljević, Boban Jevtić, Biljana Srbljanović itd. budu autori. Sada Pogledi nisu na vrhuncu a autor je sam Samardžić.

Ako imamo u vidu da Samardžić nije ništa više od ljubitelja filma, i ako uzmemo u obzir da njegove filmove ne rade neki vrhunski autori u raznim sektorima, oni zapravo vrlo pristojno stoje - što pokazuje da u stvari danas i "običan svet" ima nivo filmske pismenosti da napravi nešto što ima smisla, kakvog-takvog. Naročito, ako imamo u vidu koliko često profesionalni filmski poslenici umeju da omaše.

ĐENERAL je za razliku od OPKOLJENIH koji prikazuju jednu zgodu iz ratnog dnevnika Nikole Kalabića, priča koja se bavi ključnim momentom iz 1943. godine kada će Draža izgubiti podršku Velike Britanije i Saveznika. Otud, po izboru teme film uspeva da opravda svoj naslov ĐENERAL iako nije sveobuhvatni biopic Dražinog životnog i ratnog puta kao što je recimo PATTON sa George C. Scottom.

U ulozi Đenerala, imamo Nikolu Rakočevića i on je svakako glumački najsvetlija tačka filma, a na drugom mestu je Igor Borojević koji igra Račića i odlično je dizajniran u crnoj četničkoj uniformi.

Međutim, film je ipak overall amaterski. I ukupno uzev, fali mu malo profesionalne ruke da prevaziđe taj nivo "darovitog amaterizma". U odnosu na Radoša Bajića, Samardžiću se mora priznati da on zaista pravi ratni film - ovde ima bitaka, tema je rat, nema privatnih digresija, seoske sentimentalnosti i sličnih stvari i to na neki način zaslužuje pohvale. U tom pogledu, Samardžić je no-nonsense, premda naravno time gubi mogućnost da nam malo predstavi ljude o kojima govori.

Strukturalno, iako u filmu nema "sala", ipak postoji utisak kako ne zna o čemu je jer ona malo ide sa Račićem na teren i u bitke oko Višegrada i prodor prema Sarajevu, a malo je kod Draže u štabu sa Englezima koji mu nameštaju igru, sa povremenim pogledima u nemački štab i šurovanje muslimanske legije koja je na službi kod Nemaca sa partizanima.

Dakle, film ide iz scene u scenu i iz situacije u situaciju bez mnogo obaziranja na izgradnju karaktera, ko zna-zna, ko ne zna, neće ni doći da gleda, i ta logika nije sasvim netačna. Međutim, smanjuje autonomiju filma kao samostalnog dela.

U istorijskom pogledu, film je naravno hardkor revizionizam i ovde se dešava možda i najveći dramski problem usled toga. Sad ne bih ulazio u to šta ovde nije tačno a šta jeste pošto je kod nas prošlost još uvek veća briga od budućnosti, međutim, Samardžić u ovom čvorištu očigledno vidi priliku da kroz njega izloži našu muku bolnu i neizrecivu i da nam iskaže sve - kako su Englezi izručili Srbiju komunistima, kako su verolomni muslimani promenili stranu i izdali Nemci prešavši kod partizana, kako su partizani šurovali sa ustašama itd.

Isto tako ima i retkih prizora rata četnika s ustašama, što je svakako jedan poseban tabu Drugog svetskog rata i zaslužuje poseban film. U tom pogledu, Samardžić nudi samo jednu scenu koja je meni zaista delovala skroz verodostojno a to je kad u napadu besa Draža izdaje naređenje za uništenje komunista.

Ovde se Samardžić usput bavi nekim temama koje su možda i ključne, čak na neki način zanimljivije od britanskog puštanja Draže niz vodu, ali ih dotiče usput. Kako rekoh, ne ulazim u pitanja verodostojnosti u istorijskom pogledu (iako meni sve ovo nije delovalo nimalo verodostojno) jer sam u stanju da gledam film i mimo toga. Međutim, to na kraju ipak postaje važno zbog forme.

Rečju, pored toga što je istorijska priča klimava, ona je filmski dosta neubedljivo iskazana. I to je ono gde i vrhunski profesionalci imaju probleme, a kako ne bi imali amateri. Naime, ovde imamo prosto problem dramskog oblikovanja istorijskog događaja, koji koliko god ga mi poznavali u detalje, ipak nešto što ne možemo savršeno rekonstruisati, a i da možemo, to ne bi moglo da se gleda.

To je sfera gde prosto mora da se uključi školovana ruka i gde dobra volja nije dovoljna.

U ovom filmu, naprosto, sve i da je ovo što prikazuje suva istina, naprosto imamo jednu dramsku izvedbu koja je vrlo naivna, vrlo lišena suptilnosti i nijanse, nekakve psihološke dimenzije.

I to nije pitanje novca, to je pitanje znanja.

U tom smislu, s jedne strane, drago mi je što je ta naivnost istorijskog aspekta preuzeta iz partiznskog filma i što danas zapravo četnici prave partizanske filmove u pokušaju da nekako na ekranu pobede u ovom ratu.

Međutim, skoro svaki Draža s filma, a naročito onak kako ga je napisao Siniša Pavić u POSLEDNJEM ČINU ostaje superioran u odnosu na ovog.

Siniša Pavić je svog Dražu bazirao na oskudnoj dokumentaciji o njegovim poslednjim danima na slobodi a napisao ga je genijalno, sa nekoliko briljantnih zen misli koje ovaj nikada nije izgovorio ali koje su među najistinitijim ikada izgovorenim na temu tog rata. Kod Pavića u jednom trenutku kaže, "Ovo nije bio naš rat, naš je onaj sledeći rat".

Cela psihološka igra koju on tu ima sa Kalabićem je briljantna, pa ne treba da čudi kako je POSLEDNJI ČIN raspalio nostalgiju sa četništvom iako je ova mini serija polazila od pretpostavke o Kalabićevoj izdaji, koja je u međuvremenu u više navrata relativizovana i osporavana.

Međutim, i kao neko ko je izdao Dražu, Kalabić je zbog ove serije postao bitan deo imaginarijuma srpskog nacionalizma ranih osamdesetih i Rankiću su seljaci na pijaci salutirali zbog te role.

Iako nema sumnje da je RTB pravila ovu seriju sa idejom da prikaže Dražu i Kalabića negativno, i uprkos tome što je sam Pavić neko ko ih nije simpatisao, veliki pisac ih je oživeo i ljudima nije bio bitan predznak.

Ovaj film se upire da beatifikuje Dražu, i ima Nikolu Rakoćevića koji se veoma trudi u toj ulozi ali nema nijednu antologijsku repliku, sa bilo kakvom filozofskom ili barem životnom vrednošću.

Film je naivan, psihološki nerazrađen, parolaški, svi likovi su tipski, i veoma slični lošem partizanskom filmu.

No, ovo treba gledati kao underground film koji dolazi sa desnice, i kao takav on je dosta solidan kad se uporedi sa skromnijim američkim faith-based produkcijama. Kevin Sorbo pa i Jim Caviezel povremeno snime filmove ovako nekog nivoa, uprkos tome što rade u većem talent poolu kakav je Amerika.

ĐENERAL u tom smislu nije propuštena prilika za bilo šta jer je ovo film koji je nastao u potpuno privatnoj izvedbi i nemamo pravo da previše očekujemo. Za jedan krajnje lični projekat čoveka koji nije filmski profesionalac, ovo je solidan domet. Međutim, kada je izrazio želju da izađe u bioskope, doveo se u situaciju da ga uporedimo.

Ali, to je u redu, Pogledi su bili avangarda za provokativnu mladu kritiku pa će i ovu preživeti.

* 1/2 / * * * *

NOĆ OD PAUČINE

NOĆ OD PAUČINE je televizijski film Miše Radivojevića po scenariju Mirka Kovača. Zašto je ovaj film proizvela Redakcija za decu i omladinu i zašto ga je uredio Vladimir Andrić, ostaće enigma jer su junaci odrasli ljudi a i priča je ne samo namenjena starijoj publici već je film tako i napravljen, kao sadržaj za ozbiljne ljude. 

Radivojević režira u punoj formi. Radi sa direktorom fotografije Nikolom Đonovićem, autorom s ozbiljnim opusom sa kojim sam Miša nije puno radio. I fotografija je atmosferična, bogata, nudi jednu blago estetizovanu viziju naturalizma. U filmu ima puno krupnih planova Aleksandra Berčeka koji je neke od svojih najboljih uloga ostvario baš kod Radivojevića i Đonović tu izvlači sjajne rezultate. 

Berčekov partner je Bata Živojinović, u jednom vrlo ozbiljnom štimu, sveden u igri, bolji nego inače, i bez ikakvog manirizma. 

Kovačev scenario je literaran, sveden u pogledu fizičke akcije, ali u govornoj radnji zanimljiv, i Radivojević time jako dobro vlada. Ovo je priča smeštena u Drugi svetski rat i odgovara Mišinom senzibilitetu i baš tom pogledu na rat, izrazito individualnom i dezideologizovanom, fokusiranom na čoveka sukobljenog sa istorijskom stihijom. 

Veoma zanimljiv detalj je muzika Zorana Simjanovića koja je elektronska i mnogo bliža onome što je za Radivojevića radio Kornelije Kovač nego išta što je Simjanović radio. 

Ovo je prvoklasan televizijski rad u kom je Radivojević uspeo da ovlada Kovačevom literarnošću i usmeri je u svoju korist.

RATNIČKI TALENAT

Mirko Kovač je imao priču o Nives Koen koja je u jednom svom delu govorila o filmskim radnicima koji pripremaju film i idu na izviđanje, ali se potom razvijala u nešto drugo. Kasnije ju je čak i izmenio da bi je prilagodio svojim novim političkim stavovima.

U Kovačevoj priči, jasno se aludiralo na Lordana Zafranovića i njegove ekipe.

Živojin Pavlović je pokušao nešto slično u svom televizijskom filmu RATNIČKI TALENAT koji je po njegovom scenariju snimio Vladimir Andrić. U njemu grupa filmskih autora i radnika ide u Vranovac, Pavlovićev Castle Rock u koji je smeštena njegova proza, pa i ovogodišnji film TRAG DIVLJAČI, i u Rudovači - takođe izmišljenom mestu, premda ima takav planinski vrh u Hrvatskoj - skautira lokalni rudnik za potrebe snimanja, a kasnije se na istom mestu skupi da terevenči, svako na svoj način privučen mladom konobaricom iz menze.

Uprkos tome što ima određene elemente "filma putovanja", ovaj televizijski rad je pre svega "film stanja". Andrić u saradnji sa direktorom fotografije Dušanom Stefanovićem pravi "film look", a glumačka podela j ne samo izuzetno talentovana već i u vizuelnom pogledu evokativna. Rade Marković igra reditelja, Pavle Vujisić direktora filma a Mića Tomić scenaristu dok konobaricu igra Milja Vujanović.

Sam milje kojim se film bavi jeste blago karikiran jer Pavlović za razliku od Kovača ne govori o svojim iskustvima već su junaci autori nekog bezveznog partizanskog filma. I u tome on malo na sitno potkačinje tada dosta aktivne autore manjih partizanskih filmova koji su putovali po zemlji i izvlačili novac od lokalnih zajednica za svoje filmove o NOBu u tom kraju, nezavisno od toga da li ga je na tom mestu zaista bilo ili ne.

Ukupno uzev, uprkos tim sitnim zavistima koje umanjuju autentičnost, RATNIČKI TALENAT je zanimljiv televizijski film u kome ima šta da se vidi i šta da se prepozna, pre svega zahvaljujući visokom dometu svih sektora ekipe.

OPKOLJENI (2022)

OPKOLJENI su rediteljski i scenaristički debi Miloslava Samardžića, osnivača Pogleda kao četničkog medijskog koncerna i svojevrsne preteče Boreingovog Daily Wirea. Samardžića je od samih početaka Pogledao zanimao “kulturni rat”, interesovala ga je čak i filmska produkcija ali je opšta liberalizacija medija, odnosno konkurencija izdavačkih delatnosti SPO i SRS dovela do toga da se Pogledi ipak ne razviju toliko.

Iste godine kada je Daily Wire pustio prvi film koji je producirao na striming, isto je uradio i Samardžić. Dok je Jeremy Boreing u međuvremenu odustao od režije iako je snimio film THE ARROYO, i prvi film preko Dallasa Sonniera radio sa dokazanim profesionalcima, Samadržić je morao da uzme stvar u svoje ruke iako su u svoje vreme kritiku u Pogledima pisali tadašnji studenti FDU koji su sada i značajni činioci u našoj kinematografiji.

OPKOLJENI je amaterski celovečernji film i kao takav nije loš, recimo u poređenju sa radovima Radoša Bajića koji se bavi profesionalnim četničkim inscenacijama ali dosta slabo. Jedino što je kod Bajića, u mnogo skupljim ostvarenjima od ovoga bolje jeste što kod njega glume poznati glumci dočim kod Samardžića glume lokalni kragujevački glumci koji nisu previše ili uopšte poznati sa ekrana.

U tom pogledu, OPKOLJENI nisu bitno lošiji od Bajićeve četničke produkcije a u nekim aspektima su čak i bolji.

Prvo, Samardžićev film koliko god da je naivan je nepretenciozan, i nije opterećen patetikom. Samardžić bira jednu zgodu iz života i rada Nikole Kalabića i ekranizuje je, verovatno sa idejom da ga prikaže kao četnika koji se borio protiv Nemaca i kolaboracionista i da razbije njegov imidž kao izdajnika koji je na sve to još i prodao Dražu.

Paradoksalno, Kalabić nema najjači protagonizam u filmu, neki likovi mu “kradu šou”, ali ovo je film opsade, zatvorene situacije. Sa pomalo campy detalja. Recimo neki flešbeovi sa erotskim prizvukom po uzoru na Leonea.

Da četnici nisu imali toliko malo sreće na filmu, i da ih se sada nije poduhvatio Radoš Bajić, onda bi OPKOLJENI bili lako otpisani kao neki skroz fringe, slično MAGA filmovima poput RELIANTa. Međutim, RELIANT nije toliko loš kad se snimi u Srbiji, naročito bez pomoći FCS ili RTS.

Ako je verovati distributerima, OPKOLJENE je u prvom vikendu videlo više gledalaca nego MRAK u koji je FCS uložio stotine hiljada evra i film je prikazan na FESTu. Dakle, o čemu pričamo? Ovo je underground fenomen, ako distirbuteri ne lažu.

Otud, OPKOLJENE moramo podržati ne zbog četnika već zbog celog tog underground, B-film tripa koji se aktivira kod nas ponovo posle ZONU MRTVIH a ove godine već imamo OPKOLJENE i KLJUČ. S tim što KLJUČ ima pozntog reditelja i glumce a OPKOLJENI su skroz off the grid i to je sve jako uzbudljivo.

Najsmešnije od svega, a ima ovde dosta toga smešnog, svakako je odnos prema partizanskom filmu. Ovo je “četnički” film ali više liči na partizanski od mnogih Krvavčevih ili Mitrovićevih. Na kraju će Slovenac Babosek i četnik Samardžić biti predvodnici revivala ortodoksne partizanske estetike tamo gde se ona ponajmanje očekuje.

* * / * * * *

PREBOJ (2019)

PREBOJ Dejana Baboseka je ortodoksni partizanski film baziran na istinitoj priči o manevru mladog komandanta Franca Severa Frante kada je spasao svojih 500 boraca iz okruženja u kom je bilo 12 000 nemačkih.

Franc Sever Franta je u savremenoj Sloveniji bio predmet kontroverze jer je posle oslobođenja učestvovao u masovnoj likvidaciji domobrana, pa možemo reći da ovo nije prvi film o njemu i njegovom radu. Neki naslovi poput POKRAJINA ŠT.2 im dolaze pre toga.

Ipak, ovde se na kraju krajeva pojavljuju i sami Franta i saborci danas, kao preživeli ratni veterani, u dokumentarnoj završnici.

Sam film je igrani i prikazuje taj Frantin manevar na snežnoj planini. Dejan Babosek sve režira korektno ali bez neke jake dinamike. Scena borbe nema mnogo ali su korektno realizovane, tako da se PREBOJ kao film iz 2019. godine pre svega izdvaja po svojoj ortodoksnosti nego po kvalitetu.

Nema tu karaktera koji se nameću nekom ubedljivošću i harizmom, ali imamo gotovo tipske junake mudrog komandanta, lekara pred etičkom dilemom, dečaka kurira, mitraljesca i radiste. Pošto su svi likovi Slovenci malo je neobično da govore na slovenačkom a ne na srpskom kao Bosanci na koje smo navikli. Nema samim tim ni folksy ekscesa poput lika učitelja koji je istovremeno i miner i harmonikaš.

Babosekova realizacija je korektna ali bilo je potencijala za dinamičniji film, ne samo u pogleda tempa, već u pogledu unutrašnje dinamike dešavanja u svakom pogledu, unutrašnje ali i spoljašnje. 

* * / * * * *

BEKSTVA (1968)

Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *