Pogledao sam OSMA VRATA Nikole Tanhofera.
Nikola Tanhofer je jedan od zanimljivijih reditelja ex-SFRJ filma, reč je o vrhunskom stilisti jugoslovenskog filma sa izraženom nakolonšću ka suspense filmu i noir zahvatima.
OSMA VRATA je drama sa elementima suspense trilera smeštena u vreme okupacije i po tome je vrlo sličan Novakovićevom VETAR JE STAO PRED ZORU koji je izašao iste godine.
Ova dva filma su filmovi blizanci. Oba govore o starom profesoru zarobljenom u deliktanoj situaciji jer mu je unuka/ćerka povezana sa ilegalcima a kvislinška policija joj je na tragu.
Oba filma su stilski na vrhunskom nivou, sa ubedljivom crno-belom fotografijom, i oba donose likove harizmatičnih agenata Specijalne Policije. Kod Novakovića u toj ulozi briljira Branko Pleša, kod Tanhofera igra je Jovan Milićević, velika noir faca našeg filma.
Tanhoferov kolaboracionista čak i ima nedićevsku retoriku, govori o napaćenoj Srbiji, redu koji mora da se uspostavi u njoj, i tome kako Srbi po okupacijom moraju da se ispomažu kako bi preživeli okupatore koji hoće da ih satru. Međutim, iz Milićevićeve glume je jasno kako je to samo jedan od pokušaja zlog kvislinga da prevari glavnog junaka.
Glavno težište filma je dilema glavnog junaka, penzionisanog peofesora peplašenog ratom ako da reaguje kada mu tokom najobičnije vožnje tramvajem, ilegalac u bekstvu odradi hand-in-hand i prosledi osetljivi dokument koji bi mogao kompromitovati celu organizaciju. Profsor ne želi da bude potkazivač ali se plaši posledica ukoliko to bude tajio pred policijom i drama kreće sartreovsko-camusovskim putem.
Ono gde je Tanhoferov film u izvesnoj prednosti u odnosu na Novakovićem jeste to što se u principu ne ulazi u odnose unutar partizanske organizacije tako da ni nema tipične naivnosti i plemenitosti partizana koja kvari ovu vrstu zaoštrene moralne drame. Novaković je pak jači u tom domenu akcije jer je njegova priča raspoređena na više lokacija dok je Tanhofer dominantno smešten u profesorov stan.
Ipak, Tanhofer donosi u film dve briljantne sekvence. Prva je potera za tramvajem koja je onako vintage chase u našoj kinematografiji a druga je suspense sitiuacija sa kolicima za bebu koja pokazuje da Tanhofer ima (odnosno da je imao) cluzotovski dar za napeto.
Te dve sekvence su antologijske. Ako tome dodamo da izuzev izvesne preterane kamernosti srdišnjeg dela, film nema većih nedostataka, mislim da su OSMA VRATA jedan od važnijih filmova o urbanim ilegalcima za vreme NOBa.
Što se istorije našeg žanrovskog filma tiče, treba naglasiti da su asistenti režije na filmu bili Miki Stamenković i Stipe Delić.
* * * / * * * *
Nikola Tanhofer je jedan od zanimljivijih reditelja ex-SFRJ filma, reč je o vrhunskom stilisti jugoslovenskog filma sa izraženom nakolonšću ka suspense filmu i noir zahvatima.
OSMA VRATA je drama sa elementima suspense trilera smeštena u vreme okupacije i po tome je vrlo sličan Novakovićevom VETAR JE STAO PRED ZORU koji je izašao iste godine.
Ova dva filma su filmovi blizanci. Oba govore o starom profesoru zarobljenom u deliktanoj situaciji jer mu je unuka/ćerka povezana sa ilegalcima a kvislinška policija joj je na tragu.
Oba filma su stilski na vrhunskom nivou, sa ubedljivom crno-belom fotografijom, i oba donose likove harizmatičnih agenata Specijalne Policije. Kod Novakovića u toj ulozi briljira Branko Pleša, kod Tanhofera igra je Jovan Milićević, velika noir faca našeg filma.
Tanhoferov kolaboracionista čak i ima nedićevsku retoriku, govori o napaćenoj Srbiji, redu koji mora da se uspostavi u njoj, i tome kako Srbi po okupacijom moraju da se ispomažu kako bi preživeli okupatore koji hoće da ih satru. Međutim, iz Milićevićeve glume je jasno kako je to samo jedan od pokušaja zlog kvislinga da prevari glavnog junaka.
Glavno težište filma je dilema glavnog junaka, penzionisanog peofesora peplašenog ratom ako da reaguje kada mu tokom najobičnije vožnje tramvajem, ilegalac u bekstvu odradi hand-in-hand i prosledi osetljivi dokument koji bi mogao kompromitovati celu organizaciju. Profsor ne želi da bude potkazivač ali se plaši posledica ukoliko to bude tajio pred policijom i drama kreće sartreovsko-camusovskim putem.
Ono gde je Tanhoferov film u izvesnoj prednosti u odnosu na Novakovićem jeste to što se u principu ne ulazi u odnose unutar partizanske organizacije tako da ni nema tipične naivnosti i plemenitosti partizana koja kvari ovu vrstu zaoštrene moralne drame. Novaković je pak jači u tom domenu akcije jer je njegova priča raspoređena na više lokacija dok je Tanhofer dominantno smešten u profesorov stan.
Ipak, Tanhofer donosi u film dve briljantne sekvence. Prva je potera za tramvajem koja je onako vintage chase u našoj kinematografiji a druga je suspense sitiuacija sa kolicima za bebu koja pokazuje da Tanhofer ima (odnosno da je imao) cluzotovski dar za napeto.
Te dve sekvence su antologijske. Ako tome dodamo da izuzev izvesne preterane kamernosti srdišnjeg dela, film nema većih nedostataka, mislim da su OSMA VRATA jedan od važnijih filmova o urbanim ilegalcima za vreme NOBa.
Što se istorije našeg žanrovskog filma tiče, treba naglasiti da su asistenti režije na filmu bili Miki Stamenković i Stipe Delić.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment