Godine neposredno posle rata bile su tema mog prvog predavanja o
partizanskom filmu u DOBu, a jedna od specifičnosti tog perioda jeste da
su u periodu dosta svežih trauma kojima su bili izloženi i filmski
radnici i gledaoci, nastajali filmovi o NOBu koji su istovremeno bili i
preteča i izuzetak u odnosu na našu tipičnu percepcioju partizanskog
filma.
Hteli-ne hteli, mi poistovećujemo partizanski film sa akcijašima Hajrudina Krvavca, partizanskim vesternima Žike Mitrovića, istorijskim freskama Veljka Bulajića ili dekonstrukcijama rata poput onih koje su radili Žika Pavlović ili Puriša Đorđević. Međutim filmografija partizanskog filma je mnogo bogatija a rekao bih da su sami politički procesi kao takvi bili mnogo ozbiljnije prikazani upravo u ovoj ranoj fazi partizanskog filma, naročito ako imamo u vidu da je kasnija „demistifikacija“ NOBa mahom proizilazila iz infantilizacije određenih događaja, odnosno sa pomeranjem akcenta sa društvenog procesa na tobožnje razotkrivanje pojedinih događaja.
Otud i prilika da repriziram deo filmova iz te faze, među kojima je i RAFAL U NEBO Vanje Bjenjaša, jedan od rediteljskih radova našeg čuvenog montažera u kome je na scenariju sarađivao sa Bogdanom Jovanovićem, prilično plodnim scenaristom koji je najpoznatiji po svojim saradnjama sa Jovanom Živanovićem, sa kojim je uostalom tesno sarađivao i Bjenjaš.
U osnovi RAFAL U NEBO možemo opisati kao partizanski vestern, ali ne u maniru Žike Mitrovića i akcentom na potere i oružane sukobe već više na liniji kamernijih osvetničkih vesterna sa depresivnom atmosferom, kao recimo u radovima Anthony Manna.
Lepo je videti Berta Sotlara, sjajnog slovenačkog mačoa (koliko god to neverovatno zvuči), u glavnoj ulozi partizanskog oficira koji neposredno po završetku rata odlazi u zavičaj i tamo nalazi zgarište svoje kuće, shvata da mu je porodicu pobio lokalni četnički vojvoda a zatim kreće za njim kako bi ga ubio. Njegove kolege partizani pokušavaju da ga spreče, naročito kad naslute da će možda sprovesti svoju osvetu tako što će pobiti četnikovu porodicu.
Ekstremnost situacije, prirodno, ublažena je krajem u kome sam partizan na kraju ne može da sprovede osvetu u delo, ali sve do tog samog kraja koji je zapravo najmanje uverljiv i previše artificijelan, imamo jednu dosta efikasnu i ubedljivu priču o osveti koju čak ni poneka deonica politički korektnog moralisanja od strane partiozanskih starešina ne može da pokvari.
Posle bogatog montažeroskog iskustva, Bjenjaš je prirodno stekao vrlo izgrađen rediteljski stil u kome vrlo precizno, sugestivnim kadriranjem i montažnim rešenjima priča priču, u suštini bez potrebe za preobimnim dijalozima sa dosta vizuelne ekspresije.
Uslovno, mogli bismo konstatovati da je u istoriji naše kinematografije bilo bolje glumljenih filmova, to je tačno, ali u tom periodu Bjenjaš nije pao izvan nekog standardnog nivoa kad je reč o glumačkoj igri, a u par slučajeva imao je i inspirisana rešenja na nivou podele.
Što se Sotlara tiče, nesumnjivo je napravio veliku karijeru u našem filmu, ali kada pogledamo u ovom filmu vidimo jugoslovenskog Jean Louis Trintignanta u najavi, a takav opus on ipak nije uspeo da ostvari.
Iako RAFAL U NEBO nije jedini film koji govori o ličnoj odmazdi za počinjene zločine tokom rata, uz VANDU KOS spada među najranije filmove na tu temu. Ona je i kasnije naravno imala dosta efektnih primera, od kojih je najčešće repriziran KRAJ RATA Dragana Kresoje.
Glavni adut filma pored zanimljive teme i efektne egzekucije jeste suštinska jednostavnost priče koja ipak nikada ne iskorači u banalnost i nerazvijenost već doprinosi eleganciji filma, dosta retkoj u našoj kinematografiji tog vremena.
Ako uzmemo u obzir da je ovaj film snimljen 1957. godine, dakle u fazi kada se ne bi očekivalo da se NOB problematizuje na takav način, i da se uprkos partijskoj kontroli otvaraju ovakve, na nivou potencijala, provokativne teme lične vendete u (posle)ratnim uslovima, RAFAL U NEBO zaslužuje veliku pažnju i zapaženije mesto u istoriji partizanskog filma.
* * * / * * * *
Hteli-ne hteli, mi poistovećujemo partizanski film sa akcijašima Hajrudina Krvavca, partizanskim vesternima Žike Mitrovića, istorijskim freskama Veljka Bulajića ili dekonstrukcijama rata poput onih koje su radili Žika Pavlović ili Puriša Đorđević. Međutim filmografija partizanskog filma je mnogo bogatija a rekao bih da su sami politički procesi kao takvi bili mnogo ozbiljnije prikazani upravo u ovoj ranoj fazi partizanskog filma, naročito ako imamo u vidu da je kasnija „demistifikacija“ NOBa mahom proizilazila iz infantilizacije određenih događaja, odnosno sa pomeranjem akcenta sa društvenog procesa na tobožnje razotkrivanje pojedinih događaja.
Otud i prilika da repriziram deo filmova iz te faze, među kojima je i RAFAL U NEBO Vanje Bjenjaša, jedan od rediteljskih radova našeg čuvenog montažera u kome je na scenariju sarađivao sa Bogdanom Jovanovićem, prilično plodnim scenaristom koji je najpoznatiji po svojim saradnjama sa Jovanom Živanovićem, sa kojim je uostalom tesno sarađivao i Bjenjaš.
U osnovi RAFAL U NEBO možemo opisati kao partizanski vestern, ali ne u maniru Žike Mitrovića i akcentom na potere i oružane sukobe već više na liniji kamernijih osvetničkih vesterna sa depresivnom atmosferom, kao recimo u radovima Anthony Manna.
Lepo je videti Berta Sotlara, sjajnog slovenačkog mačoa (koliko god to neverovatno zvuči), u glavnoj ulozi partizanskog oficira koji neposredno po završetku rata odlazi u zavičaj i tamo nalazi zgarište svoje kuće, shvata da mu je porodicu pobio lokalni četnički vojvoda a zatim kreće za njim kako bi ga ubio. Njegove kolege partizani pokušavaju da ga spreče, naročito kad naslute da će možda sprovesti svoju osvetu tako što će pobiti četnikovu porodicu.
Ekstremnost situacije, prirodno, ublažena je krajem u kome sam partizan na kraju ne može da sprovede osvetu u delo, ali sve do tog samog kraja koji je zapravo najmanje uverljiv i previše artificijelan, imamo jednu dosta efikasnu i ubedljivu priču o osveti koju čak ni poneka deonica politički korektnog moralisanja od strane partiozanskih starešina ne može da pokvari.
Posle bogatog montažeroskog iskustva, Bjenjaš je prirodno stekao vrlo izgrađen rediteljski stil u kome vrlo precizno, sugestivnim kadriranjem i montažnim rešenjima priča priču, u suštini bez potrebe za preobimnim dijalozima sa dosta vizuelne ekspresije.
Uslovno, mogli bismo konstatovati da je u istoriji naše kinematografije bilo bolje glumljenih filmova, to je tačno, ali u tom periodu Bjenjaš nije pao izvan nekog standardnog nivoa kad je reč o glumačkoj igri, a u par slučajeva imao je i inspirisana rešenja na nivou podele.
Što se Sotlara tiče, nesumnjivo je napravio veliku karijeru u našem filmu, ali kada pogledamo u ovom filmu vidimo jugoslovenskog Jean Louis Trintignanta u najavi, a takav opus on ipak nije uspeo da ostvari.
Iako RAFAL U NEBO nije jedini film koji govori o ličnoj odmazdi za počinjene zločine tokom rata, uz VANDU KOS spada među najranije filmove na tu temu. Ona je i kasnije naravno imala dosta efektnih primera, od kojih je najčešće repriziran KRAJ RATA Dragana Kresoje.
Glavni adut filma pored zanimljive teme i efektne egzekucije jeste suštinska jednostavnost priče koja ipak nikada ne iskorači u banalnost i nerazvijenost već doprinosi eleganciji filma, dosta retkoj u našoj kinematografiji tog vremena.
Ako uzmemo u obzir da je ovaj film snimljen 1957. godine, dakle u fazi kada se ne bi očekivalo da se NOB problematizuje na takav način, i da se uprkos partijskoj kontroli otvaraju ovakve, na nivou potencijala, provokativne teme lične vendete u (posle)ratnim uslovima, RAFAL U NEBO zaslužuje veliku pažnju i zapaženije mesto u istoriji partizanskog filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment