Kad sam rekao da je vreme montiralo film DVOSTRUKI OBRUČ, mislio sam pre svega na
ruiniranost kopije koju smo gledali. Ne samo da je slika žestoko
degradirana već i pozamašni delovi filma fale što prilično smeta kada se
tumače montaža i ritam.
Reč je o vrlo zanimljivom filmu iz NOBa koji bi se mogao podvesti pod žanr akcionog trilera. Scenario je napisao Ivo Štivičić čiji sam BRISANI PROSTOR nedavno gledao i mogu reći da je Ivo potpuno neočekivano pravi majstor pisanja akcijaša sa teroristčkim elementom. Naime, Iva znamo iz nekih potpuno drugih konteksta.
DVOSTRUKI OBRUČ se na neki način može čitati kao RIO BRAVO in reverse. Pošto su ovde junaci mahom izvan kuće i pokušavaju da prodru u nju.
Ilegalca sa poternice igra Severin Bijelić koji uspeva da nas ubedi zbog čega je on toliko bitan i daje svom inače pasivno postavljenom liku izvesnu težinu. Partizane iz njegove ekipe igraju Bata Živojinović i Boris Dvornik u jednom od svojih ranijih partnershipa. Boris Dvornik je mlad i izgleda fenomenalno, daleko od karikature u koju će se kasnije pretvoriti.
Međutim, što se glumaca tiče, show krade jedan od mojih omiljenih ex-yu glumaca Bert Sotlar, slovenački Trintignant i Heston u jednom, jedan od najupečatljivijih villaina jugoslovenskog filma koji je igrao dosta, a opet nedovoljno da se iskoristi njegov fenomenalan izgled i disciplinovan underplay, podvučen slovenačkim izgovorom srpskohrvatskog jezika. Naravno, daleko je Sotlar od autsajdera jugoslovenskog filma. On je ipak igrao dosta i bio je priznat glumac, međutim danas je prilično zaboravljen a takav tip glumca je gotovo istrebljen iz naših regionalnih kinematografija.
Štivičićev scenario nije ništa epohalno, međutim nudi jednu zaista dobro postavljenu hostage situaciju, vrlo je kameran i iako se bavi već dosta puta rabljenom temom nije dosadan. Što se samog formalnog sklada tiče, čini mi se da ga remeti uvod u kome se relativno brz smenjuju lokacije da bi praktično druga dva čina bila smeštena na jednom mestu što remeti protok vremena. Isto tako backstory Dvornikovog lika je redundantan pošto ni u jednom momentu ne zaigra to što je on novopridruženi član ekipe. Međutim, ovo su sad sve primedbe koje su ma koliko važne u suštini samo unapređivanje jednog vrlo solidnog scenarija, nastalog 1963. godine što mu samo daje na kvalitetu, imajući u vidu uzore kojima je Štivičić tada raspolagao.
Tanhoferova režija je vrlo disciplinovana sa dosta dobrih pokreta kamere koji su još uvek bili dosta ekskluzivni u tadašnjem jugoslovenskom filmu. Direktor fotografije bio je najčuveniji jugoslovenski DP Tomislav Pinter i po ovom filmu je jasno kako je kasnije izrastao u velikog maga. Akcione situacije su mahom solidno urađene na nivou inscenacije iako u pojedinim slučajevima glumci nisu dorasli zadacima koje pred njih postavlja Tanhofer.
DVOSTRUKI OBRUČ je NOB triler vredan pažnje koji treba nabaviti za svoju kolekciju.
* * * / * * * *
Reč je o vrlo zanimljivom filmu iz NOBa koji bi se mogao podvesti pod žanr akcionog trilera. Scenario je napisao Ivo Štivičić čiji sam BRISANI PROSTOR nedavno gledao i mogu reći da je Ivo potpuno neočekivano pravi majstor pisanja akcijaša sa teroristčkim elementom. Naime, Iva znamo iz nekih potpuno drugih konteksta.
DVOSTRUKI OBRUČ se na neki način može čitati kao RIO BRAVO in reverse. Pošto su ovde junaci mahom izvan kuće i pokušavaju da prodru u nju.
Ilegalca sa poternice igra Severin Bijelić koji uspeva da nas ubedi zbog čega je on toliko bitan i daje svom inače pasivno postavljenom liku izvesnu težinu. Partizane iz njegove ekipe igraju Bata Živojinović i Boris Dvornik u jednom od svojih ranijih partnershipa. Boris Dvornik je mlad i izgleda fenomenalno, daleko od karikature u koju će se kasnije pretvoriti.
Međutim, što se glumaca tiče, show krade jedan od mojih omiljenih ex-yu glumaca Bert Sotlar, slovenački Trintignant i Heston u jednom, jedan od najupečatljivijih villaina jugoslovenskog filma koji je igrao dosta, a opet nedovoljno da se iskoristi njegov fenomenalan izgled i disciplinovan underplay, podvučen slovenačkim izgovorom srpskohrvatskog jezika. Naravno, daleko je Sotlar od autsajdera jugoslovenskog filma. On je ipak igrao dosta i bio je priznat glumac, međutim danas je prilično zaboravljen a takav tip glumca je gotovo istrebljen iz naših regionalnih kinematografija.
Štivičićev scenario nije ništa epohalno, međutim nudi jednu zaista dobro postavljenu hostage situaciju, vrlo je kameran i iako se bavi već dosta puta rabljenom temom nije dosadan. Što se samog formalnog sklada tiče, čini mi se da ga remeti uvod u kome se relativno brz smenjuju lokacije da bi praktično druga dva čina bila smeštena na jednom mestu što remeti protok vremena. Isto tako backstory Dvornikovog lika je redundantan pošto ni u jednom momentu ne zaigra to što je on novopridruženi član ekipe. Međutim, ovo su sad sve primedbe koje su ma koliko važne u suštini samo unapređivanje jednog vrlo solidnog scenarija, nastalog 1963. godine što mu samo daje na kvalitetu, imajući u vidu uzore kojima je Štivičić tada raspolagao.
Tanhoferova režija je vrlo disciplinovana sa dosta dobrih pokreta kamere koji su još uvek bili dosta ekskluzivni u tadašnjem jugoslovenskom filmu. Direktor fotografije bio je najčuveniji jugoslovenski DP Tomislav Pinter i po ovom filmu je jasno kako je kasnije izrastao u velikog maga. Akcione situacije su mahom solidno urađene na nivou inscenacije iako u pojedinim slučajevima glumci nisu dorasli zadacima koje pred njih postavlja Tanhofer.
DVOSTRUKI OBRUČ je NOB triler vredan pažnje koji treba nabaviti za svoju kolekciju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment