PODZEMLJE (1995)

PODZEMLJE Emira Kusturice možemo posmatrati kao jedan od poslednjih spojeva art housea i bioskopskog spektakla koji je postigao istinski veliki festivalski uspeh, u ovom konkretnom slučaju osvojvši Zlatnu palmu u Kanu. Ovaj film je bio kontroverzan u vreme premijere po više osnova, među kojima je ključni bio zapravo odnos prema tada još uvek aktuelnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije. U međuvremenu, ovaj film su počele da okružuju i druge kontroverze, pre svega ona osnovna a bezana je za metaforičnu interpretaciju istorije SFRJ kroz zaplet filma.

Kako je reč o zbilja višeslojnom filmu koji praktično ima tri celine - a to je film o mladim komunistima, članovima pokreta otpora, zatim o periodu kada zbog ljubavne intrige i želje za napredovanjem jedan drug drži drugog u podrumu i zabludi da rat još uvek traje i konačno, sa izlaskom izludelih ljudi iz podruma napolje i eksalacijom njihovog ludila u ratu za jugoslovensko nasleđe, fokusiraću se na ovaj prvi segment i delimično treći u kome Kusturica polemiše sa partizanskim filmom.

Jedan od Kusturičinih uzora i svojevrsni mentor bio je Hajrduin Krvavac. Uostalom, poznato je Kusturičino pojavljivanje u filmu VALTER BRANI SARAJEVO i partizanski film u svojoj par excellence formi ima određenu ulogu u njegovoj biografiji. Uvodni deo PODZEMLJA nudi Kusturičino viđenje nekih tipičnih tropa o urbanoj gerili, mladim i neustrašivim ilegalcima koji se bore sa krutim i surovim Nemcima. U PODZEMLJU ilegalci su prikazani kao dionizijski razbojnici, razvratnici i adrenalinski ovisnici koji su sticajem okolnosti i partijske procene sada na strani antifašističke borbe. U tim akcijama oni su vođeni svojim avanturizmom ali vremenom naravno potpadaju i pod uticaj glorifikacije koju stvara vlastita propaganda. U tom pogledu, Kusturičin film nudi dinamičan, ekspolizavn prikaz ilegalnog delovanja i raznih zgoda ali junacima u potpunosti menja predznak u odnosu na ono na šta su nas navikli VALTER BRANI SARAJEVO, pa čak i bitno relaksiraniji OTPISANI.

Rečju, Kusturičini junaci su u svojoj ilegalskoj fazi više energhični antiheroji, kegnijevski gangsteri koji su sticajem okolnosti postali eksponenti jedne globalne ideje unutar globalnog sukoba.

U pogledu same radnje, PODZEMLJE u svom uvodnom delu ima svostva partizanskog filma o urbanoj gerili ali po načinu postavljanja likova možemo reći da je ovo "revizionistički" postupak u svakom pogledu, mada više filmskom nego istorijskom.

Najveći stepen istorijskog "revizionizma" možemo naći u središnjem delu koji se metaforički izražava o periodu života u SFRJ.

Drugi bitan dodir PODZEMLJA sa "partizanskim" filmom jeste metafilmski detalj izlaska Petra Popare Crnog iz "podzemlja" i dolazak na set partizanskog spektakla koji zapravo pravi njegovu hagiografiju. Crni tek u tragovima prepoznaje da taj film govori o njemu i statiste obučene u Nemce doživljava kao okupatore. U tom segmentu, Kusturica nedvosmisleno ismeva Veljka Bulajića lično, i njegove filmove koji su tretirani kao "istorijske freske", nudeći susret antiheroja iz "stvarnosti" i glumca koji ga artikuliše sa dosta patetike i prenaglašenog herojstva. Ova deonica sama po sebi vrlo je pregnantna i maltene zaslužuje zaseban film.

Relacija PODZEMLJA i partizanskog filma je zanimljiva utoliko što Kusturica pokušava da ponudi jedno novo čitanje istorije SFRJ pa i NOBa kroz jasnu metaforu, i isticanje razlika između istine i laži, iluzije i stvarnosti, propagande i činjenica, ali se na tom putu i formalno i tematski vraća na partizanski film. Čini se da Kusturica koristi partizanski film i kao pripovedački ključ a na kraju i kao deo zapleta kako bi ponudio bitno drugačiju sliku od one koju su ovi filmovi stvarali. Ako ovom utisku dodamo značajno oslanjanje filma LEPA SELA LEPO GORE na tradiciju partizanskog filma, možemo reči da je za dva ključna SRjugoslovenska filma devedesetih partizanski film bio snažan formalni ali unekoliko i suštinski oslonac.

* * * / * * * *

DEVETNAEST DJEVOJAKA I JEDAN MORNAR (1971)

Iz današnje vizure deluje potpuno neverovatno da je 1971. godine, na vrhuncu slave, jedan od najglamuroznijih evropskih parova tog vremena Serge Gainsbourg i Jane Birkin snimio partizanski film u Jugoslaviji, u produkciji Bosna Filma i režiji Milutina Kosovca. Iako u to vreme, saradnja sa stranim, čak i vrlo popularnim glumcima nije bila retka u našoj kinematografiji, Serge i Jane su vrlo specifičan spoj, kao kada bi pre nekoliko godina neko pozvao Pete Dohertyja i Kate Moss da glume u srpskom filmu. Veće su šanse da dođe Assante ili Madsen nego neko njihovog profila. Ako tome dodamo činjenicu da je film režirao Milutin Kosovac, reditelj bez ikakvog iskustva na igranom filmu, prevashodno dokumentarista, to stvari čini još čudnijim.

Doduše i Zoran čalić je usled trgovine državljanstvima filmova potpisan na jednom filmu sa Kirkom Douglasom i moguće je da bi Kosovac mogao biti patsy te vrste, međutim literatira koja mi je bila dostupna ni na jednom nivou ne sugeriše da je Kosovac bio formalno pokriće za nekog stranca.

Ako imamo u vidu haotičan modus operandi Bosna Filma, ne čudi da oni odluče da "nagrade" dokazanog dokumentaristu Kosovca jednim igrenjakom. Ali da u njemu igraju Serge i Jane je već prilično neverovatno.

Osim ako se Serge i Jane zapravo nisu zadesili u Jugoslaviji snimajući ROMANCE OF A HORSETHIEF Abrahama Polonskog i onda naprosto produžili boravak.

Šteta je što Kosovac nije uspeo da snimi bolji film, a stepen promašenosti filma DEVETNAEST DJEVOJAKA I MORNAR je toliki da kada se nekom starijem filmskom radniku kaže, "Gledao sam jedan bizaran partizanski film." kao iz topa usledi ovaj naslov.

Isto tako, ovaj film danas ima DVD izdanje u Francuskoj a pošto je nastao u Bosni prvo VHS izdanje dobio je 1993. godine pod naslovom BALLADE A SARAJEVO iako zapravo nema nikakve veze sa Sarajevom. No kult Sergea Gainsbourga i Jane Birkin omogućio mu je duži život nego nekim dobrim jugoslovenskim filmovima.

Priča je u osnovi vrlo jednostavna, govori o krupi partizanki iz naslova i ćutljivom alfa-šmekeru koji im pomaže da prenesu ranjenike, progonjeni Nemcima koji le da se dokopaju jednog od njih.

Film je vrlo konvencionalan, ima pucnjave, potre, dugih diskusija o dilemama ratnika, požrtvovanih gestova, izdaje i sl. ali ima i par detalja koji ga izdvajaju, pre svega to što su većina likova žene i što ima određene elegičnosti u rediteljskom postupku mada ne i u muzici koju potpisuje Serge i koja je krajnje generic, kao iz mase osrednjih partizanskih filmova i nema njegovih obeležja.

Nažalost, Kosovac ne uspeva ništa da uradi sa tim svežim i originalnim elementima i na kraju se DEVETNAEST DJEVOJAKA I MORNAR svodi na jednu bare bones plakatsku partizansku priču sa glumcima koji se teško snalaze sa materijalom, to jest reklo bi se da Serge i Jane glume i mimo njega.

Ipak, kao curio, i u domenu partizanskog i u domenu evropskog filma tog vremena DEVETNAEST DJEVOJAKA I MORNAR ima šta da ponudi. Štaviše, gledano iz današnje perspektive, izgleda kao nešto što bi možda napravio neki hipster sa jako naprednim softverom za animaciju.

* 1/2 / * * * *

BOMBA U 10 I 10 (1967)

BOMBA U 10 I 10 Časlava Damjanovića je specifičan partizanski film koji govori o urbanim diverzantima za koje mi samo na osnovu aktivnosti naslućujemo da su partizani, pošto ne bi inače u SFRJ bio snimljen film o nekim drugim antifašističkim herojima, koji pripremaju ubistvo ozloglašenog SS pukovnika. Činjenica da se za junake ne zna da li su komunisti odnosno partizani proističe iz toga što je film nastao u koprodukciji sa američkim partnerima i namenjen je bio internacionalnom tržištu na kom je čak prošao dosta solidno i uspeo da se dokopa američkih bioskopa, dobivši čak dosta solidne kritike ako imamo u vidu da je ipak reč o filmu B-kapaciteta snimanom u SFRJ.

Drugi specifičan aspekt ovog filma jeste veliki akcenat stavljen na akciju koje inače ima i u partizanskom filmu ali kod Damjanovića su to akcioni set-pieceovi u kojima nema nikakve ni sentimentalne ni političke dimenzije. Ovo je čista akcija, i to prilično solidno razvijena.

BOMBA U 10 I 10 je pre svega uspeo B-film gledano iz američke vizure. Jugoslovenski filmski radnici su mu dodali klasu više i približili ga nekim ozbiljnijim produktima i to se vidi već u prvim kadrovima filma.

Scena sukoba na ruševini u kojoj gine diverzant kog igra Rade Marković spada u red najmaštovitijih, najnasilnijih i najuzbudljivijih akcionih scena u našem filmu. Očigledno je zahtev američkih korpoducenata bio da se uvede više exploitationa, i Damjanović je to vrlo vešto sproveo. Iako je u par scena na granici da sklizne u čist exploitation, on uspeva da te zahteve vešto integriše u narativ.

Scenario je pisam sam Damjanović u saradnji sa Vincent Fotreom, scenaristom živopisnog opusa u kome se nalazi i jedan od kultnih kratkometražnih Red Scare filmova edwoodovskih dometa, i Vlastom Radovanovićem koji je u ovo vreme bio još uvek svež posle uspeha izvanrednog SAŠE. Njihov scenario je odličan, precizan je, ima zanimljivu intrigu i lukavog Nemca negativca koji ima vrlo specifičnu personalnost i pravi je filmski villain u najboljem smislu. Igra ga Branko Pleša koje je već u filmu VETAR JE STAO PRED ZORU igrao sjajnog islednika Nedićeve policije, i ovde ponovo igra Nemca sa masterplanom kako da namami urbane gerilce u klopku.

U glavnoj ulozi je američki B-glumac George Montgomery, pa pošto su svi nahovani on ne odudara previše od ostatka ekipe koja je odlična, njegovog sidekicka pri početku igra Rade Marković koji je u borliačkim scenama začuđujuće agilan, a potom ga preuzima Aleksandar Gavrić kao sidekick. Rada Đuričin igra nežnu devojku koju su Nemci ucenili da se infiltrira. Dakle, ekipa je na nivou i svi se postavljaju dobro, u funkciji jednostavne i efektne priče.

BOMBA U 10 I 1O definitivno nije klasik partizanskog filma jer se u startu može postaviti pitanje govori li ovaj film uopšte o partizanima i vrlo je zanimljivo pitanje da li je u ono vreme kritika uopšte postavila to pitanje totalne apolitičnosti junaka. Ovde se čak kao dominantan motiv pre svega uzimaju lični razlozi, borba za opstanak i osveta. Čak glavnog junaka ni ne zanima okupator već ubistvo SSovca koji mu je ubio brata.

Film je snimao Nenad Jovićić u dinamičnom stilu koji je imao i u SAŠI, i po korišćenju pokreta kamere i stilu ova fotografija više liči na radove Đorđa Nikolića nego na Jovičićev takođe izvanredni stil.

Damjanović je kasnije režirao jedan slabiji partizanski film REKVIJEM. Ali BOMBA U 10 I 1O ostaje obavezna lektira kako za ljubitelje WW2 filma tako i za one koje zanima jugoslovenski triler.

* * * / * * * *

TRETO POLUVREME (2012)

Pogledao sam TRETO POLUVREME Darka Mitrevskog i moram priznati da je ovo jedan od onih slučajeva kada se potpuno razotkriva gotovo autošovinističko snižavanje kriterijuma kada je reč o filmovima iz regiona. Tako i TRETO POLUVREME, pošto je film na elementarnom nivou gledljiv, relativno kompetentno realizovan, a to se retko sreće u regionalnoj kinematografiji ne može biti potpuno otpisan, i može biti smatran za ostvarenje sa dobrom ocenom.

Međutim, kada se TRETO POLUVREME stavi u kontekst dešavanja u regionalnoj kinematografiji, a to sve prelomi kroz potencijal reditelja, onda je reč o velikom promašaju. Naime, TRETO POLUVREME je film koji je izašao neposredno posle MONTEVIDEA, a na sve to MONTEVIDEO je ipak više recutovana serija nego film u pravom smislu, i Bjelogrlićev debi neuporedivo bolji na svim poljima od POLUVREMENA, iako je ovo treći film Darku Mitrevskom, jednom od reditelja od kojih se mnogo očekivalo. U tom pogledu, ovo je ozbiljna regresija u jednom perspektivnom opusu. Slično GEORGIJU koji je ipak rediteljski zanimljiviji i zreliji od POLUVREMENA, ovde se čini da je Mitrevski unovčio sve kredite u službi jedne isprazne i ideološki pretenciozne priče, jednog "državnog" projekta koji se na svakom nivou ispiostavio kao suvišan.

U prvoj polovini POLUVREME je kao MONTEVIDEO sa antipatičnim glumcima, skučenijim prikazom epohe, sa nekim čak potpuno identičnim subplotovima (tipa odnos fudbalera sa kćerkom jevrejskog bankara, što je identično odnosu Milutina Ivkovića i Eli Pops) i prilično šotrijanski trapavom melodramom koja vrhuni jednom dosta mlakom aproprijacijom Kusturičine Ederlezi sekvence iz DOMA ZA VEŠANJE.

Druga polovina gura POLUVREME u pravcu VIŠE OD IGRE, ponovo sa antipatičnijim glumcima, bez one vibrantnosti koju je imala Šotrina maestralna serija u kojoj su do maksimuma iskorišćeni ubedljivi personality aspekti naših popularnih glumaca i dat benevolentan pogled na surove događaje.

Međutim, u toj "nacističkoj" polovini koja se dešava tokom okupacije, Mitrevski pokušava da bude ideološki pretenciozan, ali opet ne onoliko bskompromisno i oštro kao Vukotić u sjajnom filmu AKCIJA STADION, već ostaje negde na pola puta.

Otud, TRETO POLUVREME ima framing device kojim sugeriše da je film o Holokaustu u Makedoniji i evidentno želi da eksploatiše tu tragičnu temu, ali zapravo ovaj film je samo usputno o Holokaustu jer glavni junak kroz koga mahom sagledavamo priču nije Jevrejin i samo je njegova okolina dotaknuta tim događajima.

Film je predug i prepun digresija koje su potpuno nevažne i mogli su lagano da se izbace čitavi komadi, a o skraćivanju ostalih scena da i ne govorimo. Čini mi se da je to "produžavanje" filma nastalo u cilju davanje jedne pretenciozne minutaže filmu, kako bi delovao kao impozantnije istorijsko delo.

No, s druge strane, čak i sa svim tim problemima i inferiornošću ne samo u odnosu na ono što je cutting edge regionalni film, za koji sam mislio da će biti cilj darka Mitrevskog, već i u odnosu na konzervativni mejnstrim, TRETO POLUVREME je pristojno sastavljen, i na tom nivou elementarne pismenosi koja se ne nagrađuje kod stranaca dobija te bonuse koji se čuvaju za region.

* *  / * * * *

KRVAVI PUT (1955)

Pogledao sam vrlo neobičan partizanski film KRVAVI PUT iz 1955. godine. Ovaj film je koprodukcija Jugoslavije i Norveške i govori o nevoljama jugoslovenskih interniraca koji su odvedeni na prinudni rad u Norvešku. Film je režirao jedan od najvećih majstora jugoslovenskofg posleratnog filma Radoš Novaković u saradnji sa norveškim snimateljem i rediteljem Kaere Bergstoemom.

U filmu igra pomešana jugoslovensko-norveška podela, a koriste se jezici na kojima govore likovi, dale srpski, norveški i nemački.

Nažalost, izuzev norveških glumaca, krajolik je dosta generic i realno taj asortiman lokacija mogao je biti pronađen u SFRJ i bez norveškog ko-reditelja. Isto tako, dosta situacija je smešteno u enterijer tako da nimalo nisu iskorišćeni kako aduti Norveške kao lokacije tako i ta borba čoveka sa prirodom i tema izmeštenosti junaka iz prirodne sredine.

U svakom slučaju, iako spada među retke filmove koji se bave ratom na području Norveške, KRVAVI PUT ne može da konkuriše ozbiljnijim klasicima kao što je HEROES OF TELEMARK niti čak filmovima iz Novakovićevog opusa.

* * / * * * *

POSLEDNJI MOST (1954)

Pogledao sam POSLEDNJI MOST Helmuta Kautnera, WW2 film koji je ovaj veliki nemački reditelj snimio 1954. godine u SFRJ.

U ovom filmu, pored Kautnera, koji je veliko ime nemačkog filma, učestvuju i velike nemačke zvezde Bernhard Wicki i Maria Schell. O Kautneru je dovoljno reći da ga recimo Dinko Tucaković smatra najvećim stilistom posle Max Ophulsa, što je po meni malo preterano, no ipak nesumnjivo je reč o izuzetno značajnom reditelju koji je svojim doalskom u Jugoslvaiju u tom trenutku doneo jedan potpuno novi nivo filmmakinga.

Kautner je dosta režirao posle rata ali njegovi ključni filmovi nastali su za vreme Trećeg Rajha. Ipak, za razliku od Harlana, njegov rad za vreme nacizma nije bio sporan pošto su njegovi filmovi uglavnom bili slabo vezani za propagiranje nacizma, a neki su smatrani defetističkim. Stoga je on već 1947. nastavio a radom.

Kautnerov film se po zrelosti rediteljskog rukopisa definitivno izdvaja iz ponude jugoslovenskog filma u tom trenutku i u potpunosti je reč o naslovu koji je sinhron sa aktuelnom kinematografijom svog vremena.

Sama priča govori o nemačkoj lekarki koji otmu partizani i ona im prvo nevoljno pomaže ali zatim shvati njihovu borbu i odlučuje da im iskreno pomogne koliko može. Iako je poetna priče prilično na prvu loptu, Maria Schell i Kautner su napravili relativno interesantan lik pošto ona ni u jdnim trenutku ne postaje antideutscher već naprosto misli da je partizanima potrebna pomoć.

Drugi detalj po kome se POSLEDNJI MOST izdvaja iz kanona tipičnog partizanskog filma jeste vremenski period koji zauzima priča. Naime, u ovo vreme, a i kasnije, partizanski filmovi su se uglavnom bavili jednom akcijom a POSLEDNJI MOST pokušava da israti ceo ratni angažman svoje junakinje koji u ovoj priči obuhvata tri velike operacije među kojima je centralna evakuacija ranjenika koja će kasnije biti spektakularno ovekovečena u filmu Veljka Bulajića BITKA NA NERETVI.

Jugoslovenski likovi imaju značajnu ulogu u filmu ali oni su više tu u funkciji ilustrovanja NOBa stranoj publici i po filmu bi se reklo da je više reč o nemačkom pokajničćkom filmu ili jugoslovenskom filmu tempiranom za inostranstvo. Ako imammo u vidu da je reč o koprodukciji, ovaj film je verovatno i jedno i drugo.

Scene bitaka su majstorski realizovane. Brza Neretva ima značajnu ulogu u najspektakularnijem obračunu između partizana i nemačkih borbenih čamaca. Sam stil borbe je realističan iako Kautner ne preza ni od stuntova ni od melodrame. Ipak, POSLEDNJI MOST još uvek spada u onu ranu fazu partizanskog filma u kome je akcenat na stradanju, pričama o nabavci lekova, tihoj ilegali, sakrivanju, pre nego što je došlo do Yugoslav empowement filmova Hajrduina Krvavca u kojima su partizani transformisali u punokrvne akcione heroje a Mitrovićevim vestren obrascim priključeni su i comic book uticaji.

U suštini, pedesete u partizanskom filmu obeležene su pijetetom i krajnje ozbiljnim tretmanom ratnog iskustva i traume.

POSLEDNJI MOST je zahvaljujući Helmutu Kautneru jedan od stilski najuspelijih jugoslovenskih filmova tokom pedesetih i solidna ratna priča koja veštinom egzekucije prevazilazi neke od svojih ideoloških naivnosti.

* * * / * * * *

OKOVANI ŠOFERI (1975)

Pogledao sam OKOVANE ŠOFERE Vladimira Pavlovića.

Kopija je bila jedva gledljiva tako da moj sud o ovom filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Ovo je jedna od onih bizarnih telekiniranih kopija u kojoj kamera luta po ekranu, i uopšte ne znam kako je neko uopšte "snimio" ovo elektronsko izdanje filma.

Ipak, kako god bilo, ne verujem da bi bolja kopija učinila ovaj film suštinski boljim, iako bi možda sam čin gledanja bio podnošljiviji.

OKOVANI ŠOFERI je sovjetsko-jugoslovenska koprodukcija između Mosfilma i crnogorskih filmskih kuća. Režirao je Vladimir Pavlović, jedna gotovo ratkodraževićevska ličnost našeg filma. Debitovao je sa niskobudžetnim filmom DECA VOJVODE ŠMITA u Kino Klubu, da bi se potom povezao sa Rusima i provodio vreme pola u Jugoslaviji a pola u SSSRu. U tom periodu su razne priče kolale o njemu, od toga da je IBovac do toga da je špijun jedne od strana, međutim, definitivno je spadao u veštije poznavaoce sovjetskog sistema što se tiče korupcije, šverca i bio je go to guy ako je ikome bilo potrebno da mu se nešto završi u SSSR. Takođe, bio je veliki erotoman, a SSSR je bio idealno mesto za tu vrstu akcija. U vreme kada je radio za Mosfilm, imao je kancelariju tačno preko puta Kurosawine što govori o njegovom položaju u SSSR. Pavlović je čovek o kome bi bilo zanimljivo snimiti biopic.

U svakom slučaju, kad se povezao sa Rusima, nažalost napustio ga je talenat tako da su OKOVANI ŠOFERI film u kome se očekivano visok tehnički nivo ruske ekipe, koji je u tom trenutku iznad našeg partizanskog filma, smenjuje sa očajnim vođenjem karaktera i priče što je šteta pošto OKOVANI ŠOFERI imaju premisu blisku NADNICI ZA STRAH i production value koji je mogao da ispoštuje tu koncepciju. Na sve to izašao je dve godine pre Billy Friedkinovog SORCERERa, tako da nije imao ni taj vid konkurencije.

U svakom slučaju,. OKOVANI ŠOFERI su samo za najfanatičnije ljubitelje partizanskog filma i kompletiste.

* 1/2 / * * * *

PARTIZANI (1974)

Reprizirao sam PARTIZANE Stoleta Jankovića, u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Taylora su sklopili najdužu dostupnu verziju, mimo televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskim dubbom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske verzije i titlovali bitne dijaloge, ostavivši samo poneko dovikivanje koje je razumljivo iz konteksta bez prevoda.

Ovo "krpljenje" filma jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rod Taylorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Taylorovih akcionih filmova, naročito jer Taylor u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo cameo što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama.

Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Taylor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".

Možda i najbolji film u Taylorovom opusu jeste DARK OF THE SUN Jacka Cardiffa, jedan od omiljenih filmova Martina Scorsesea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Taylor suočava sa Peterom Carstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih nacističkih demona. U PARTIZANIMA su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju zajedničkih scena a Carsten igra monstruoznog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana.

Glavni antagonista je Adam West, u ulozi austrijskog oficira koji nije nacista, i ubrzo dolazi u ljubavni trougao sa Jevrejkom koju je poznavao dok je živeo u Beču, i Taylorom koji ju je spasao sa broda na kome su prevozili Jevreje u logor smrti. Bivši Batman se prilično dobro snašao u ovoj ulozi i priča njegovog karaktera je možda i najzanimljivija u celom filmu.

Ženski likovi su posebna priča, ne toliko u pogledu karakterizacije gde je jedna prikazana kao žrtva (Xenia Gratsos) a jedna kao preduzimljiva heroina (Olivera Katarina) već po dizajnu. Xenia ima upadljivo negovane obrve iako igra Jevrejku jedva izbavljenu iz logora smrti, a Olivera nosi kikice po čemu se izdvaja iz mase filmskih partizanki. Naročito jer u tom trenutku Olivera Katarina već ima preko trideset godina.

Rod Taylor unutar jedinice ima hladan buddy odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje za harizmom u poređenju sa Taylorom, dotadšanjim štićenikom Johna Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što PARTIZANE izdvaja od drugih Taylorovih akcijaša jesu ozbiljni resursi uloženi u film. Los Angeles Times je pisao da su PARTIZANI koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u nika učestvovalo oko 10 000 članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi Taylorove akcijaše.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija filma a to je komemoracija masakra u Šapcu nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito ubedljivo u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istiniti događaji više liči na fikciju.

Možda je koherentnost tog filmskog spomenika šabačkim žrtvama očuvana u tročasovnoj mini-seriji.

U formi filma, PARTIZANI imaju dosta elipsi, čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom Howard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao art house reditelj našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu.

Ipak, još je bizarnija muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se Mikis Teodorakis i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma EPOPEJA PARTIZANA koju peva Leo Martin, i koja je zapravo cover ODISEJE samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Taylora, PARTIZANI mogu zauzeti mesto bitnog WW2 filma posle 36 HOURS, a ne smemo zanemariti ni veliki populistički uspeh INGLOURIOUS BASTERDSa. Ipak, koliko god to bizarno zvučalo, zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Taylor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američki cut nije bio dostupan jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili stock footage lavova i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od lavova. Ipak, mislim da je ovo više plod smisla za humor nego stvarno. Ipak, očigledno je američki cut bio znatno više okrenut exploitationu što je bio slučaj sa mnogim partizanskim filmovima ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim filmovima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca.

* * 1/2 / * * * *

REKVIJEM (1970)

Reditelj BOMBE U 10 I 10 je imao još jednu samostalnu režiju u našoj kinematografiji. To je REKVIJEM, ponovo američka koprodukcija, ovog puta dodatno začinjena saradnjom sa Kosova Filmom i snimanjem na neverovatno filmičnim lokacijama u srpskoj južnoj pokrajini. REKVIJEM je dostupan u raznim verzijama tako da tu ima dosta konfuzije u spoju sa nemarom naših producenata prema vlastitim filmovima.

U svakom slučaju, ako je Žika Mitrović pravio partizanske vesterne, onda je Časlav Damjanović uspeo da ih odvede korak dalje i napravi prvi jugoslovenski egzistencijalistički partizanski vestern.

REKVIJEM pokazuje snažan upliv Crnog talasa i upečatljiv rediteljski rukopis kakav se retko sretao u partizanskom filmu, pa i u našem filmu tog perioda uopšte. Damjanovićev film ima neurotičnost zrelih vesterna Anthony Manna, njihov minimalizam, i fatalizam dramaturgije Crnog talasa.

Fotografija Aleksandra Petkovića izvlači maksimum kako iz fascinantnih kosovskih lokacija tako i iz vrlo ekspresivnih pokreta kamere koji svemu daju dozu visoke estetizacije i doprinose košmarnoj atmosferi filma.

Slično BOMBI U 10 I 10, REKVIJEM je nastao u koprodukcionom okolnostima tako da se u njemu opet ne insistira na ideološkoj obojenosti junaka. Nema puno ni petokraka ni kokardi, u filmu se čak ni ne vide Nemci, sukob je između grupe partizana i grupe neoznačenih kvislinga, sveden na živopisne lokacije male železničke stanice kroz koju mora proći voz i malog mosta koji se mora srušiti.

Ty Hardin igra glavnu ulogu, usamljenog osvetnika, partizana pod imenom Major koji dolazi na izolovanu železničku stanicu koja živi u bezakonju između zaraćenih strana. Na stanici živi svedena ekipa vestern likova, mutni šef sa malim sinom, Skretničar invalid sa tajnom, usamljena udovica i Seljak koji gleda svoja posla a oko stanice lutaju četnici-kvislinzi zloglasnog komandanta Gavrana.

Gavrana takođe igra Amerikanac Dale Cummings, inače bivši marinac i epizodni glumac. A udovicu italijanska lepotica Giorgia Moll koja nema značajniju ulogu u istoriji filma ali je zabeležila par rola u poznatim filmovima.

Damjanović je ponovo izuzetno vešt u inscenaciji akcionih scena kao i u BOMBI U 10 I 10, međutim, ovde je jasna intencija da pokušava da napravi film sa većom autorskom pretenzijom i jačim ličnim pečatom. Ako bi smeštali ovaj film u okvire tadašnje kinematografije, rekao bih da u sebi ima nešto od Rakonjčeve vizuelne ekspresivnosti. Ono što mu nedostaje, premda je to možda bio i znak tih vremena, jeste malo bogatiji tok priče u sredini filma. Ukoliko je namera bila da se sve ogoli, onda je ona dosledno sprovedena ali u pojedinim fazama nije dovoljno nadgrađena drugim sredstvima.

Otud, uprkos tome što je u nekim širim okvirima REKVIJEM i zanimljiviji film od BOMBE U 10 I 10 jer pokušava i uspeva da prevaziđe žanr, BOMBA je ipak kompletnije ostvarenje. S druge strane, upravo po odmaku od akcionih konvencija, REKVIJEM deluje začuđujuće moderno, ne bih ga smatrao anahronim da se pojavi danas kao srpski film i bez problema bi funkcionisao kao naš odgovor na ŽIVE I MRTVE ili JOZEFA. Naravno, možda u nekoj dobro očuvanoj verziji nema nekih od ovih strukturalnih problema.

Abdurahman Šalja je kao kosovski filmski "tzar" ponekad bio suvišan ali obavezan deo filmova snimanih u pokrajini. U ovom filmu, on prilično dobro funkcioniše u ulozi Šefa Stanice.

Ipak, možda ono što je pored usporenog starenja ovog filma, može biti poučno našim rediteljima jeste način na koji je Časlav Damjanović rešavao problem nametnutih stranih glumaca. On je akcenat stavljao na njihovu ubedljivu igru u kadru, a dijalog im je nahsinhronizovan. To na kom su jeziku tokom snimanja postizali svoju glumačku ekspresiju zapravo i nije bitno. Pravilno je smatrao da nema potrebe kontekstualizovati činjenicu da je reč o strancima već da treba izvući ubedljivu glumačku igru a to što dijalog deluje asinhrono pre deluje kao problem tonske obrade nego problem glume. A svakako je bolje da publika misli kako je u filmu loše urađen ton nego da je loše odigran, zar ne?

* * * / * * * *

OPERATION CROSS EAGLES (1968)

Koproducentska uloga firme Triglav Film, čini mi se, nudi mogućnost da film OPERATION CROSS EAGLES, rediteljski debi i "jedinu režiju" poznatog američkog glumca Richarda Contea na neki način ubrojimo u jugoslovensku kinematografiju. Reč je o američkoj koprodukciji koja je evidentno namenjena tamošnjem tržištu.

OPERATION CROSS EAGLES je manje-više nastao u istom produkcionom aranžmanu kao ratni akcijaši Časlava Damjanovića, samo ovoga puta uopšte nema nekih većih jugoslovenskih obeležja na polju priče. Rory Calhoun i Richard Conte igraju američke komandose koji izvode operaciju u Istri sa idejom da spreče Nemce da dođu do podataka o njihovoj invaziji na Balkan (svako ko iole zna istoriju, zna i kako će se ovaj zaplet razrešiti).

Ono što je zanimljivo jeste da Časlav Damjanović u svojoj biografiji za ovaj film kaže, "Са Ричард Контеом и Рори Калхуном режирао амерички филм Операција Укрштени орлови по америчком сценарију"

Američki scenario je nesporan, po ideji producenta Ike Panajotovića napisao ga je Vincent Fotre, scenarista kog sam već pominjao u povodu Damjanovićevog filma BOMBA U 10 I 10, zanimljivog po svom Red Scare angažmanu. Međutim, na špici, doduše očekivano derutne kopije ovog filma od 82 minuta, nigde se ne pominje Damjanović. Naravno, možda bi se na nekoj očuvanijoj špici mogao javiti u ulozi pomoćnika režije i sl. ali na ovoj ga nema. U svakom slučaju već uvodna scena sa lucidnim uglovima kamere i inventivnim rešenjima u akcionim segmentima i odlična upotreba lokacije, uz dobar deo ekipe ponovljen iz filma BOMBA U 10 I 10 sugeriše da je Damjanović itekako bio umešan u ovaj film i da je sasvim moguće on bio tu da iz senke "pokriva" Contea koji je želeo rediteljski potpis iz sujete ili interesa.

Nažalost, OPERATION CROSS EAGLES nema snagu i autorski pečat Damjanovićevih drugih filmova, i ovde je on očigledno, da ne kažem eventualno samo pozajmio svoju kompetenciju da pokuša da izvuče nešto iz prilično slabog i konfuznog scenarija.

Ovaj film je bolje realizovan nego što je postavljen u konfuznom scenariju koji vrvi od rupa u zapletu, proizvoljnosti i nesposobnosti da stvori ikakav konzistentan pripovedački koncept. Naravno, apsurdno je porediti ta dva filma ali je varijacija na identičnu temu mnogo bolje urađena iste godine u filmu WHERE EAGLES DARE.

Ipak ako se i dalje vodimo pretpostavkom da je Damjanović zapravo snimio ovaj film a Conte ga potpisao, onda možemo da kažemo da ima nekoliko njegovih obeležja. Pre svega zanimljivo su postavljeni likovi okupatora, sa sve Radom Đuričin koja igra oficirku nemačke mornarice i Reljom Bašićem koji igra proaktivnog nemačkog mornaričkog oficira. Naravno, Rada je zanimljivija kao eksces, a Relja nije ni blizu svoje antologijske role iz Krvavčevog MOSTa. Ali, tu svakako ima pečata koji su uspeli da izdvoje ovaj film.

Zahvaljujući Damjanovićevoj, ili već nečijoj, kreativnosti u kadriranju, a tu ne bih zanemario ni sjajnog DPa Nenada Jovičića kao faktor, i odličnim lokacijama u okolini Trsta i Pirana, i samom piranskom studiju, ovaj podnošljiv exploitation film ipak odskače od sličnih radova kakve je recimo potpisivao Umberto Lenzi u Italiji.

U ovom filmu ima nekakvog lokalnog pokreta otpora ali bez ideoloških odrednica iako tu gotovo nema sumnje da su po sredi morali biti partizani.

* * / * * * *

PROVERENO NEMA MINA (1965)

Pogledao sam PROVERENO NEMA MINA sovjetsko-jugoslovensku koprodukciju iz 1965. godine. Reč je o ko-režiji Jurija Lisenjka i Zdravka Velimirovića po scenariju na kome su potpisani i sovjetski pisci i naše vedete poput Predraga Golubovića i Ratka Đurovića. U principu, ako bih sada analizirao da li se neki uticaji mogu prepoznati, rekao bih da ovaj film u sebi nosi dosta obeležja Zdravka Velimirovića a još više Predraga Golubovića kao scenariste. Golubović je bio vrlo atipičan scenarista partizanskih filmova koji je uveo specifičan špageti-vestern rukopis u njih, odlično spojivši lokalni milje i konvencije vesterna i pustolovnog filma. PROVERENO NEMA MINA je jezgrovit i uzbudljiv akcijaš baziran na istinitoj priči koji nažalost nije nimalo verodostojan u odnosu na istorijske izvore ili ispovesti kao što je knjiga SMRT JE DOLAZILA IZ PODZEMLJA.

Naime, film govori o jedinici nemačkih diverzanata koji su ostavljeni u Beogradu sa idejom da vrše diverzije i pripremaju povratak nemačke vojske na ovaj strateški važan položaj u sklopu kretanja trupa prema Grčkoj. Međutim, sama istinita priča je daleko bizarnija od onoga što prikazuje film i sam istiniti događaj zaslužuje ponovnu ekranizaciju koja će publici prikazati šta se zapravo desilo u lagumima ispod grada krajem oktobra 1944.

Iz današnje vizure potopuno je razumljivo što su 1965. izostavljeni neko partikularno bizarni detalji ovog slučaja kao što je recimo inicijalna pretpostavka istražitelja OZNE da je narod nastradao tokom spontanog igranja koaračkog kola zbog ispadanja ručne bombe sa opasača, što je očigledno bio prilično čest slučaj itd.

PROVERENO NEMA MINA tretira slučaj nemačkih diverzanata u lagumima kao jednodnevnu, racing against the clock aktivnost i to radi prilično dobro. Čak bih rekao da sovjetska kopija od 81 minuta, pretpostavljam približna originalnoj formi filma, nudi naraciju koja je čak i vrlo zgusnuta za današnje standarde a što inače govori u prilog tezi da su jugoslovenski filmovi imali tradicionalno kratku minutažu nasuprot subjektivnom utisku koji ostavljaju.

PROVERENO NEMA MINA počinje solidnom kombinacijom istorijske rekonstrukcije i dokumentarnih materijala kojim se dočarava radost i netropija oslobođenog Beograda. Ubrzo, jedan sovjetski deminer biva ubijen na ulazu u kalemegdanski lagum te OZNA i sovjetski oslobodioci formiraju dve grupe - jednu koja će ući u lagume i kanalizaciju i drugu koja će pratiti stanje na površini.

Velimirović i Liskov nude niz zanimljivih vinjeta, blago digresivni, ali u funkciji razvoja likova, kojima ilustruju stanje u oslobođenom Beogradu. Jedna od zanimljivijih epizoda, recimo, jeste susret sa ratnim profiterom kog igra Mija Aleksić.

U pogledu akcije, Liskov i Velimirović nude sofisticirani pristup i maksimalno koriste obeležja laguma i kanalizacije kao lokacije - tamu, odlive otpadnih voda, zagušljivost toksične pare, radeći uporedo i na stvaranju saspensa kroz radnju i na stvaranju atmosfere kroz stanje koja sama po sebi zbog toksičnog ambijenta generipše nelagodu i napetost.

Neki akcioni detalji su realizovani konvencionalno ali neki su dati kroz lepa rešenja, sugestiju sa manje pokazivanja.

Na površini, PROVERENO NEMA MINA sledi sovjetski pristup kadriranja u svih 360 stepeni i takve iste rekonstrukcije za razliku od američkog ratnog filma tog vremena koji u to vreme maksimalno koristi sve one trikove koje film kao iluzija nudi. Velimirović i Liskov imaju prostor za širu rekonstrukciju. To je velikim deom omoćilo i uvođenje raznih zanimljivih bočnih situacija kao što poseta improvizovanoim groblju oslobodilaca ili svadbi koja se dešava u sred oslobađanja grada.

Film vrlo uspešno spaja akcione ambicije i poetizaciju događaja. nažalost, poetizacija u priličnoj meri kvari inače zanimljivo i napeto finale filma, ne toliko kroz samo poetizaciju podnete žrtve koliko kroz njenu preteranu estetizaciju i prenatrpavanje raznih simbola. No, ipak, ukupno uzev, to su sve vrlo dobrodošla "prevazilaženja žanra".

O ovom slučaju je inače relativno skoro pisao Politikin Zabavnik.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/smrt-vreba

* * * / * * * *