ĐENERAL

ĐENERAL Miloslava Samardžića je drugi igrani film koji su producirali Pogledi, koji se zaista pretvaraju u srpski Daily Wire, iako su oni bili zapravo Daily Wire pre Daily Wirea u medijskom pogledu, i po tiražima, a sada kad su u suštini na margini kao javno glasilo ulaze u film. Međutim, po nekim njegovim svedočanstvima Samardžić je od početka imao ideju da će Pogledi početi da prave filmove koji će da odgovore na izazove kinematografije koja je zaista veoma značajno uticala na formiranje narativa o prošlosti i definisanje istorije u diskurzivnom pogledu.

To se ipak nije desilo kada su Pogledi bili na vrhuncu uticaja, a plan je bio da tada mladi saradnici tog lista, među kojima su bili Đorđe Milosavljević, Boban Jevtić, Biljana Srbljanović itd. budu autori. Sada Pogledi nisu na vrhuncu a autor je sam Samardžić.

Ako imamo u vidu da Samardžić nije ništa više od ljubitelja filma, i ako uzmemo u obzir da njegove filmove ne rade neki vrhunski autori u raznim sektorima, oni zapravo vrlo pristojno stoje - što pokazuje da u stvari danas i "običan svet" ima nivo filmske pismenosti da napravi nešto što ima smisla, kakvog-takvog. Naročito, ako imamo u vidu koliko često profesionalni filmski poslenici umeju da omaše.

ĐENERAL je za razliku od OPKOLJENIH koji prikazuju jednu zgodu iz ratnog dnevnika Nikole Kalabića, priča koja se bavi ključnim momentom iz 1943. godine kada će Draža izgubiti podršku Velike Britanije i Saveznika. Otud, po izboru teme film uspeva da opravda svoj naslov ĐENERAL iako nije sveobuhvatni biopic Dražinog životnog i ratnog puta kao što je recimo PATTON sa George C. Scottom.

U ulozi Đenerala, imamo Nikolu Rakočevića i on je svakako glumački najsvetlija tačka filma, a na drugom mestu je Igor Borojević koji igra Račića i odlično je dizajniran u crnoj četničkoj uniformi.

Međutim, film je ipak overall amaterski. I ukupno uzev, fali mu malo profesionalne ruke da prevaziđe taj nivo "darovitog amaterizma". U odnosu na Radoša Bajića, Samardžiću se mora priznati da on zaista pravi ratni film - ovde ima bitaka, tema je rat, nema privatnih digresija, seoske sentimentalnosti i sličnih stvari i to na neki način zaslužuje pohvale. U tom pogledu, Samardžić je no-nonsense, premda naravno time gubi mogućnost da nam malo predstavi ljude o kojima govori.

Strukturalno, iako u filmu nema "sala", ipak postoji utisak kako ne zna o čemu je jer ona malo ide sa Račićem na teren i u bitke oko Višegrada i prodor prema Sarajevu, a malo je kod Draže u štabu sa Englezima koji mu nameštaju igru, sa povremenim pogledima u nemački štab i šurovanje muslimanske legije koja je na službi kod Nemaca sa partizanima.

Dakle, film ide iz scene u scenu i iz situacije u situaciju bez mnogo obaziranja na izgradnju karaktera, ko zna-zna, ko ne zna, neće ni doći da gleda, i ta logika nije sasvim netačna. Međutim, smanjuje autonomiju filma kao samostalnog dela.

U istorijskom pogledu, film je naravno hardkor revizionizam i ovde se dešava možda i najveći dramski problem usled toga. Sad ne bih ulazio u to šta ovde nije tačno a šta jeste pošto je kod nas prošlost još uvek veća briga od budućnosti, međutim, Samardžić u ovom čvorištu očigledno vidi priliku da kroz njega izloži našu muku bolnu i neizrecivu i da nam iskaže sve - kako su Englezi izručili Srbiju komunistima, kako su verolomni muslimani promenili stranu i izdali Nemci prešavši kod partizana, kako su partizani šurovali sa ustašama itd.

Isto tako ima i retkih prizora rata četnika s ustašama, što je svakako jedan poseban tabu Drugog svetskog rata i zaslužuje poseban film. U tom pogledu, Samardžić nudi samo jednu scenu koja je meni zaista delovala skroz verodostojno a to je kad u napadu besa Draža izdaje naređenje za uništenje komunista.

Ovde se Samardžić usput bavi nekim temama koje su možda i ključne, čak na neki način zanimljivije od britanskog puštanja Draže niz vodu, ali ih dotiče usput. Kako rekoh, ne ulazim u pitanja verodostojnosti u istorijskom pogledu (iako meni sve ovo nije delovalo nimalo verodostojno) jer sam u stanju da gledam film i mimo toga. Međutim, to na kraju ipak postaje važno zbog forme.

Rečju, pored toga što je istorijska priča klimava, ona je filmski dosta neubedljivo iskazana. I to je ono gde i vrhunski profesionalci imaju probleme, a kako ne bi imali amateri. Naime, ovde imamo prosto problem dramskog oblikovanja istorijskog događaja, koji koliko god ga mi poznavali u detalje, ipak nešto što ne možemo savršeno rekonstruisati, a i da možemo, to ne bi moglo da se gleda.

To je sfera gde prosto mora da se uključi školovana ruka i gde dobra volja nije dovoljna.

U ovom filmu, naprosto, sve i da je ovo što prikazuje suva istina, naprosto imamo jednu dramsku izvedbu koja je vrlo naivna, vrlo lišena suptilnosti i nijanse, nekakve psihološke dimenzije.

I to nije pitanje novca, to je pitanje znanja.

U tom smislu, s jedne strane, drago mi je što je ta naivnost istorijskog aspekta preuzeta iz partiznskog filma i što danas zapravo četnici prave partizanske filmove u pokušaju da nekako na ekranu pobede u ovom ratu.

Međutim, skoro svaki Draža s filma, a naročito onak kako ga je napisao Siniša Pavić u POSLEDNJEM ČINU ostaje superioran u odnosu na ovog.

Siniša Pavić je svog Dražu bazirao na oskudnoj dokumentaciji o njegovim poslednjim danima na slobodi a napisao ga je genijalno, sa nekoliko briljantnih zen misli koje ovaj nikada nije izgovorio ali koje su među najistinitijim ikada izgovorenim na temu tog rata. Kod Pavića u jednom trenutku kaže, "Ovo nije bio naš rat, naš je onaj sledeći rat".

Cela psihološka igra koju on tu ima sa Kalabićem je briljantna, pa ne treba da čudi kako je POSLEDNJI ČIN raspalio nostalgiju sa četništvom iako je ova mini serija polazila od pretpostavke o Kalabićevoj izdaji, koja je u međuvremenu u više navrata relativizovana i osporavana.

Međutim, i kao neko ko je izdao Dražu, Kalabić je zbog ove serije postao bitan deo imaginarijuma srpskog nacionalizma ranih osamdesetih i Rankiću su seljaci na pijaci salutirali zbog te role.

Iako nema sumnje da je RTB pravila ovu seriju sa idejom da prikaže Dražu i Kalabića negativno, i uprkos tome što je sam Pavić neko ko ih nije simpatisao, veliki pisac ih je oživeo i ljudima nije bio bitan predznak.

Ovaj film se upire da beatifikuje Dražu, i ima Nikolu Rakoćevića koji se veoma trudi u toj ulozi ali nema nijednu antologijsku repliku, sa bilo kakvom filozofskom ili barem životnom vrednošću.

Film je naivan, psihološki nerazrađen, parolaški, svi likovi su tipski, i veoma slični lošem partizanskom filmu.

No, ovo treba gledati kao underground film koji dolazi sa desnice, i kao takav on je dosta solidan kad se uporedi sa skromnijim američkim faith-based produkcijama. Kevin Sorbo pa i Jim Caviezel povremeno snime filmove ovako nekog nivoa, uprkos tome što rade u većem talent poolu kakav je Amerika.

ĐENERAL u tom smislu nije propuštena prilika za bilo šta jer je ovo film koji je nastao u potpuno privatnoj izvedbi i nemamo pravo da previše očekujemo. Za jedan krajnje lični projekat čoveka koji nije filmski profesionalac, ovo je solidan domet. Međutim, kada je izrazio želju da izađe u bioskope, doveo se u situaciju da ga uporedimo.

Ali, to je u redu, Pogledi su bili avangarda za provokativnu mladu kritiku pa će i ovu preživeti.

* 1/2 / * * * *

OPKOLJENI (2022)

OPKOLJENI su rediteljski i scenaristički debi Miloslava Samardžića, osnivača Pogleda kao četničkog medijskog koncerna i svojevrsne preteče Boreingovog Daily Wirea. Samardžića je od samih početaka Pogledao zanimao “kulturni rat”, interesovala ga je čak i filmska produkcija ali je opšta liberalizacija medija, odnosno konkurencija izdavačkih delatnosti SPO i SRS dovela do toga da se Pogledi ipak ne razviju toliko.

Iste godine kada je Daily Wire pustio prvi film koji je producirao na striming, isto je uradio i Samardžić. Dok je Jeremy Boreing u međuvremenu odustao od režije iako je snimio film THE ARROYO, i prvi film preko Dallasa Sonniera radio sa dokazanim profesionalcima, Samadržić je morao da uzme stvar u svoje ruke iako su u svoje vreme kritiku u Pogledima pisali tadašnji studenti FDU koji su sada i značajni činioci u našoj kinematografiji.

OPKOLJENI je amaterski celovečernji film i kao takav nije loš, recimo u poređenju sa radovima Radoša Bajića koji se bavi profesionalnim četničkim inscenacijama ali dosta slabo. Jedino što je kod Bajića, u mnogo skupljim ostvarenjima od ovoga bolje jeste što kod njega glume poznati glumci dočim kod Samardžića glume lokalni kragujevački glumci koji nisu previše ili uopšte poznati sa ekrana.

U tom pogledu, OPKOLJENI nisu bitno lošiji od Bajićeve četničke produkcije a u nekim aspektima su čak i bolji.

Prvo, Samardžićev film koliko god da je naivan je nepretenciozan, i nije opterećen patetikom. Samardžić bira jednu zgodu iz života i rada Nikole Kalabića i ekranizuje je, verovatno sa idejom da ga prikaže kao četnika koji se borio protiv Nemaca i kolaboracionista i da razbije njegov imidž kao izdajnika koji je na sve to još i prodao Dražu.

Paradoksalno, Kalabić nema najjači protagonizam u filmu, neki likovi mu “kradu šou”, ali ovo je film opsade, zatvorene situacije. Sa pomalo campy detalja. Recimo neki flešbeovi sa erotskim prizvukom po uzoru na Leonea.

Da četnici nisu imali toliko malo sreće na filmu, i da ih se sada nije poduhvatio Radoš Bajić, onda bi OPKOLJENI bili lako otpisani kao neki skroz fringe, slično MAGA filmovima poput RELIANTa. Međutim, RELIANT nije toliko loš kad se snimi u Srbiji, naročito bez pomoći FCS ili RTS.

Ako je verovati distributerima, OPKOLJENE je u prvom vikendu videlo više gledalaca nego MRAK u koji je FCS uložio stotine hiljada evra i film je prikazan na FESTu. Dakle, o čemu pričamo? Ovo je underground fenomen, ako distirbuteri ne lažu.

Otud, OPKOLJENE moramo podržati ne zbog četnika već zbog celog tog underground, B-film tripa koji se aktivira kod nas ponovo posle ZONU MRTVIH a ove godine već imamo OPKOLJENE i KLJUČ. S tim što KLJUČ ima pozntog reditelja i glumce a OPKOLJENI su skroz off the grid i to je sve jako uzbudljivo.

Najsmešnije od svega, a ima ovde dosta toga smešnog, svakako je odnos prema partizanskom filmu. Ovo je “četnički” film ali više liči na partizanski od mnogih Krvavčevih ili Mitrovićevih. Na kraju će Slovenac Babosek i četnik Samardžić biti predvodnici revivala ortodoksne partizanske estetike tamo gde se ona ponajmanje očekuje.

* * / * * * *

PREBOJ (2019)

PREBOJ Dejana Baboseka je ortodoksni partizanski film baziran na istinitoj priči o manevru mladog komandanta Franca Severa Frante kada je spasao svojih 500 boraca iz okruženja u kom je bilo 12 000 nemačkih.

Franc Sever Franta je u savremenoj Sloveniji bio predmet kontroverze jer je posle oslobođenja učestvovao u masovnoj likvidaciji domobrana, pa možemo reći da ovo nije prvi film o njemu i njegovom radu. Neki naslovi poput POKRAJINA ŠT.2 im dolaze pre toga.

Ipak, ovde se na kraju krajeva pojavljuju i sami Franta i saborci danas, kao preživeli ratni veterani, u dokumentarnoj završnici.

Sam film je igrani i prikazuje taj Frantin manevar na snežnoj planini. Dejan Babosek sve režira korektno ali bez neke jake dinamike. Scena borbe nema mnogo ali su korektno realizovane, tako da se PREBOJ kao film iz 2019. godine pre svega izdvaja po svojoj ortodoksnosti nego po kvalitetu.

Nema tu karaktera koji se nameću nekom ubedljivošću i harizmom, ali imamo gotovo tipske junake mudrog komandanta, lekara pred etičkom dilemom, dečaka kurira, mitraljesca i radiste. Pošto su svi likovi Slovenci malo je neobično da govore na slovenačkom a ne na srpskom kao Bosanci na koje smo navikli. Nema samim tim ni folksy ekscesa poput lika učitelja koji je istovremeno i miner i harmonikaš.

Babosekova realizacija je korektna ali bilo je potencijala za dinamičniji film, ne samo u pogleda tempa, već u pogledu unutrašnje dinamike dešavanja u svakom pogledu, unutrašnje ali i spoljašnje. 

* * / * * * *

BEKSTVA (1968)

Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *

SAM (1959)

SAM Vladimira Pogačića je adaptacija romana Mihajla Renovčevića koji se dešava 1943. tokom Pete neprijateljske ofanzive. Renovčević je pisao scenario za fllm ŠOLAJA koji na vrlo zanimljiv način prikazuje NOR u Bosni. Ovog puta, Pogačić je adaptirao Renovčevićev roman i na kraju baš za scenario možemo reći da je najslabiji deo filma.

Pogačić je bio prilično rafiniran reditelj za svoje vreme i SAM je dosta solidno vođen u vizuelnom pogledu, donosi izuzetnu fotografiju Aleksandra Sekulovića, izvanredno je kadriran i dizajniran. Nažalost, unutar priče imamo problem protagonizma među junacima. Jedini istinski profilisan junak je beogradski mangup i partizan Čavka koji se nalazi pred raznim ispitima tokom okruženja na Zelengori. Svi ostali junaci su nažalost plakatski, površno postavljeni, sa obiljem didaktičnosti i neuverljivog herojstva.

Pogačić sebi nikada ne dopušta da ode u totalni propagandni eksces, pa na kraju ti plakatski likovi nisu ni smešni već su naprosto dosadni. I oni ponajviše opterećuju film. Na isti način na koji pokušavaju da vrate Čavku na pravi put i sputaju ga, tako sputavaju i film koji je inače u vizuelnom pogledu, pa i samih događaja koje obrađuje, zapravo mogao da ispadne prilično interesantan.

Nikola Simić je izuzetno zanimljiv u glavnoj ulozi Čavke ali su Milan Puzić i Severin Bjelić potpuno nesposobni da se izbore sa flah likovima koje im je ponudio Pogačić a isto važi i za Radmilu Andrić čiji je lik trebalo da bude sentimentalni centar filma a na kraju deluje kao usiljena konstrukcija.

SAM se može posmatrati kao zanatski uspeo film koji je nažalost propuštena prilika da za nešto više od skrupulozno realizovane propagande. 

* * 1/2 / * * * *

CAMPO MAMULA (1959)

CAMPO MAMULA Velimira Stojanovića je čvrst i vizuelno ekspresivan film o  logoru koji je izgrađen na tvrđavi u Jadranskom moru, pri cnogorskoj obali. Ovoj moćnoj lokaciji vratiće se srpska kinematografija više od pola veka kasnije u filmu MAMULA Milana Todorovića.

Po scenariju Ratka Đurovića, Velimir Stojanović napravio je mišićav i precizan film o logorašima, njihovom profilu, dakle mahom politićkom i sukobu sa čuvarima koji rezultira sukobom i bekstvom.

Iskusni crnogorski snimatelj Aleksandar Sekulović koji će samo godinu kasnije snimiti još jedan film o logoru i to KAPO čuvenog Gilla Pontecorva koji je realizovan u jugoslovenskoj koprodukciji uspeva da izgradi vibrantnu atmosferu i što je još važnije odlično iskoristi ne samo lokaciju Mamule već i more koje je okružuje. Ovaj film donosi svakako jednu od zanimljivijih crno-belih fotografija svog vremena. 

Stojanović u glumačkoj podeli okuplja talentovane glumce, tada u velikom usponu i u tom domenu praktično nema slabog mesta.

CAMPO MAMULA je daleko od jedinog ratnog filma koji je obrađivao dejstva na primorju ali je svakako jedan od najautentičnijih.

* * * / * * * *

ŠOLAJA (1955)

ŠOLAJA Vojislava Nanovića je slovio za kontroverzan partizanski film pošto je govorio o Simi Šolaji, velikom narodnom komandantu iz NOBa koji je podigao narod na bazi svoje lične harizma i postepeno prešao na stranu partizana. Film je bio kontroverzan zbog toga što je pokazao kako je Šolaja ispočetka bio u saradnji sa oficirama JVuO i onda je prešao na stranu partizana. Istovremeno film prikazuje snažnu netrpeljivost među narodima u Bosni. Glavni negativci su ustaše, dakle Nemci nemaju nikakav protagonizam, a s druge strane okosnica oslobodilačkog pokreta su Srbi, i prikazani su kao ustaške žrtve, a istovremeno postoji tenzija i sa muslimanima koja Srbe prirodno približava četnicima i usled čega pokazuju otpor saradnji sa partizanima.

Sam film ne prikazuje muslimanske zločine, ali se o njima govori jer je Šolajin narod ozbiljno raspoložen da sprovede osvetu nad muslimanima, dočim ih Šolaja u tome umiruje. Naravno, ima tu greenwashovanja, likova upadljivo “dobrih” muslimana, ili članova partizanske čete muslimanske veroispovesti. Pa ipak, snažna etnička netrpeljivost jeste najautentičniji segment ovog filma i deluje najubedljivije.

Paradoksalno ono što je najneuverljivije jesu “ideološke” deonice razgovora među oficirima JVuO ali i među komunistima. Dakle, Šolaja je uverljiv lik, ima harizmu, ima jasnu oslobodilačku ideju, a ovi ideološki usmereni junaci deluju plakatski. Naravno, kako oficiri JVuO iznose neke bizarno naivne konzervativne nazore, tako i partizanski oficiri iznose naivne priče o “samopregoru”, “prevazilaženju sebe” itd.

Reklo bi se da je i gledaocima onog vremena bilo jasno šta je bolje i energičnije od ostalog, šta je najuverljivije a to je upravo ta oslobodilačka uloga Sime Šolaje koja je nadideološka i naravno etnička tenzija koju nose likovi koji ga okružuju.

Nanovićev film je snimljen 1955. i upravo tako i izgleda. Ne može se reći da ga je zub vremena previše nagrizao ali definitivno nije ni vanvremenski klasik koji je bio ispred svog vremena. Ipak, u kontekstu onoga što je partizanski film i Nanovićeva participacija u njemu, važno je napomenuti da spada u onu fazu ove produkcije u kojoj se prikaz okolnosti nije izmakao u stripovskom pravcu, niti je otišao u čistu plakatsku propagandu s jedne ili dekonstrukciju NOBa s druge strane. 

Nanovićev rediteljski stil je jednostavan, neposredan, artikulisan, a stilski se izražava vrlo jasno i efikasno, bez suvišnih ukrasa. Ukupan utisak je vrlo intrigantan jer više nego drugi partizanski filmovi pokazuje složenu etničku sliku koja je doprinela svireposti ratnih dejstava u Bosni.

* * * / * * * *

STIĆI PRE SVITANJA (1978)

STIĆI PRE SVITANJA je mišićavo režiran film o bekstvu političkih zatvorenika iz kaznionice Sremska Mitrovica, inspirisan istinitim događajima i knjigama Paška Romca i Stanke Veselinov. Film je režirao Aleksandar Đorđević, žanrovsjki specijalista mahom vezan za televiziju koji je kroz OTPISANE izvršio potpunu reinvenciju partizanskog filma, odnosno estetike prikazivanja ilegalnih dejstava i NOBa generalno, a scenario je napisao Vlastimir Radovanović koji je uradio slične stvari sa filmom SAŠA i u saradnji sa Hajrudinom Krvavcem.

Dakle, Paško Romac i Stanka Veselinov su dobili ekipu vrsnih žanrovskih specijalista i njih dvojica su opravdali poverenje. STIĆI PRE SVITANJA je u suštini kamerni, sveden film velikog bekstva, sa dosta napetosti, šarmantnim junacima, dinamičnim i dijaboličnim negativcima. Bata Živojinović, Branko Đurić, Čedomir Petrović, Bekim Fehmiu i Radoš Bajić igraju jezgro ekipe ilegalaca u zatvoru i među njima je Đorđević izgradio odličnu atmosferu među tipskim ali ipak nijansiranim likovima. Isto važi i za negativce - upravnik zatvora kog igra Velimir Životić je mlak kraljev službenik, sklon kompromisu, pa čak i humanim gestovima, ali njegov prvi saradnik kog igra Slobodan Lobi Dimitrijević je dijabolični negativac koji posle pada Kraljevine postaje ustaški upravnik zatvora.

U paralelnoj radnji prikazano je delovanje komunističkih ilegalaca koji pomažu ekipi u zatvoru, logistički i obaveštajno, a među njima je i lik ilegalke Vere koji je inspirisan Stankom Veselinov a igra je Zlata Numanagić, jedna od alumnusa iz OTPISANIH. Zanimljivo je inače da je Stanka Veselinov jedna od komunističkih funkcionerki koja je najčešće porikazovana na filmu. Njeno delovanje inspirisalo je i lik u filmu BEKSTVA Radoša Novakovića koji se bavi sličnom temom, a snimljen je 1968. godine. Zatim, tu je STIĆI PRE SVITANJA iz 1978. godine i konačno televizijski film DOSIJE 128 iz 1998. godine. Dakle, u intervalu od trideset godina, njena sudbina je tri puta ekranizovana, od toga dva puta teme iz ilegalnog rada a jednom posleratna obaveštajno-romantična afera. U sva tri slučaja, Stanka Veselinov je bila fikcionalizovana, ali je isto tako zanimljivo da su svaki put aluzije autora na nju bile potpuno jasne. Sva tri filma se takođe stilski razlikuju. Slučaj ekranizacija Stanke Veselinov, i način na koji je njen lik bio fikcionalizovan, zapravo može biti tema zasebnog eseja. Naročito je zanimljivo to da sve ekranizacije njenih životnih situacija dolaze u vreme pošto je bila osramoćena a zatim rehabilitovana 1966.

Direktora fotografije je Dušan Ninkov. Đorđević je od njega tražio dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, i film je energičan, vrlo nesporedan u prikazivanju likova i akcije. Kao ni u scenariju, tako ni u kadriranju, nema viškova, sve je u funkciji priče i kreiranja napetosti. Otud ne čudi da STIĆI PRE SVITANJA nema tipičnu komemorativnost koja bi se očekivala od ekranizacije čuvenog bekstva iz avgusta 1941. godine, i što bi se moglo reći da je na njemu primenjen stilski postupak akone identičan a ono vrlo blizak OTPISANIMA.

Uprkos tome što se može sumnjati u punu istorijsku verodostojnost filma, čim su i imena izmenjena, ono što je nesporno jeste da uprkos "otpisanizaciji" priče, ona nimalo nije pojednostavljena ili banalizovana te da obiluje zanimljivim detaljima. Recimo, ilegalna komunistička mreža pred okupaciju je prikazana kao vrlo ozbiljno, sa sve "krticama" unutar policije i sposobnošću da naprave buku u štampi zbog kršenja prava političkih zatvorenika. Dakle, prikaz ilegalne komunističke mreže unekoliko odksače od tipične slike nemoćnih pravednika koji nemaju nikakve mogućnosti i prava kao u većini drugih ekranizacija. Jedan od najboljih mikro-preokreta u filmu upravo se bazira na tezi o rasprostranjenosti komunističkih agenata.

STIĆI PRE SVITANJA je film koji nema veliku reputaciju ali verujem da zaslužuje "rehabilitaciju", kao i ličnost koja ga je inspirisala.

* * * / * * * *

PRVI SPLITSKI ODRED (1972)

PRVI SPLITSKI ODRED Vojdraga Berčića počinje natpisom “po istinitim događajima - likovi su stvarani slobodno” što dosta ometa recepciju filma pošto govori o ekstremnim naporima sa kojima se suočila naslovna formacija i junaštvu kojim su sve to prevazišli. Ovo je film u kome karakteri čine događaje pa je samim tim ova uvodna napomena dosta dezavuisala pouzdanost filma.

Od ove uvodne kontradiktornosti, one se gomilaju i u samom filmu. Od uvoda u kome je diletantski snimljena serija kadrova iz aviona, preko zanimljivih i ekspresivnih lokacija u dalmatinskom kamenjaru, od zanimljive podele koja ponekad pruža dosta a ponekad mora da plasira plakatske odgovore, od scena vatrenih okršaja u kojima se smenjuju lucidno kadrirane deonice sa krajnje konvencionalnim, ovaj film čine naizmenični nastupi rediteljske lucidnosti i početničkih ili barem rutinerskih grešaka.

Ovo ne važi samo za scene borbe i kamenjaru već i za vrlo interesantne scene torture u splitskom zatvoru.

Među scenaristima nalaze i Slavko Goldstein, odgovoran za nekoliko zanimljivih scenarija o NOP u Hrvatskoj i saradnik Žike Mitrovića u par navrata; i Ratko Đurović, profesor i script doctor koji je doprineo partizanskom filmu sa nekoliko značajnih i ekscentričnih filmova.

Žarko Radić je u svojoj prvoj filmskoj ulozi više iskorišćen nego Aleksandar Berček i Milan Štrljić koji su ovde takođe debitovali. 

* * 1/2 / * * * *

PAKLENI OTOK (1979)

PAKLENI OTOK Vladimira Tadeja je primer svega onog lošeg u partizanskom filmu, i spada u red onih naslova koji daju bad name ovom pravcu u našoj kinematografiji. Reč je o pseudoistorijskom i u tom smislu potpuno neubedljivom pogledu u jednu od operacija jugoslovenske partizanske mornarice koja je tada bila u embrionalnoj fazi svog razvitka. Ne može se reći da je PAKLENI OTOK za našu mornaricu ono što je PARTIZANSKA ESKADRILA za naše vazduhoplovstvo, ali sasvim je moguće da je pretendovao na to. Uostalom, po godištu su isti.

Međutim, Tadej je stvarno treća rediteljska liga našeg tadašnjeg filma, tako da je PAKLENI OTOK skup manje ili više groznih scena koji jako teško opstaje i na nivou detalja a nekmoli celine.

U podeli ima raznih zanimljivih likova i pouzdanih oslonaca poput Paje Vuisića ili Mikija Krstovića ali u principu svi su manje ili više slabi i neiskorišćeni.

Bota Nikolić, u tom trenutku možda i jedan od najboljih naših DPjeva posle Pintera naravno, imao je značajnu ulogu u radu na ovom filmu, potpisan je kao saradnik na scenariju a ne bi me čudilo da je malo i dorežirao Tadeju jer je bio poznat kao DP koga producenti uzimaju da pomogne rediteljima koji baš ne vladaju zanatom. Ipak, ni on nije uspeo da značajnije pomogne.

BESMRTNA MLADOST (1948)

Reprizirao sam BESMRTNU MLADOST Vojislava Nanovića, jedan od prvih filmova nastalih u posleratnoj Jugoslaviji. U odnosu na prvo gledanje, sada mi je delovao slabije, međutim, to ga ne čini manje zanimljivim. Naime, Nanović je bio poznati beogradski ilegalac, na neki način on je bio nekakav Prle ili Tihi i u BESMRTNOJ MLADOSTI je kanalisao svoja iskustva iz rata. BESMRTNA MLADOST je u tom smislu pionirski primer filma o urbanoj gerili za vreme NOBa. Nanovićev rediteljski postupak je naravno početnički, i to kod samog reditelja koliko na nivou cele infrastrukture, iako se vidi da ima rediteljski dar Nanović u tom trenutku nema uslove da ispuni svoju viziju u potpunosti. U tom smislu, BESMRTNA MLADOST je zanimljiva kao priča koja je na nivou postavke priče vrlo realistična i bliska istorijskim događajima.

Naime, Nanovićevi likovi su ilegalci koji odrađuju nekakve low-key kombinacije, neke sitne pickupove, distribuciju letaka, krađe oružja, male diverzije. Dakle, oni su daleko od comic book akcije OTPISANIH sa masovnim masakrima Nemaca. E sad, izvesna teatralnost glume, poneka slabija rešenja na nivou mizanscena, odsustvo glavne priče i dramskog konflikta na nivou celine, čine da film ne bude onoliko ubedljiv kao neke kasnje priče o ilegalcima koje su paradoksalno verovatno bile dalje od istine.

U to smislu, interesantno je da BESMRTNA MLADOST u sebi nosi dosta od atmosfere omladinskog filma jer nanovićevi likovi su manje-više goloruki i protiv okupatora sprovode minimalno nasilje, više ih pobeđuju nekom vrstom dečjeg nestašluka, a motivisani su mešavinom patriotizma i infantilnosti.

BESMRTNA MLADOST je takođe jedan od retkih filmova koji prikazuje scenu pregovora između mladih ilegalaca komunista i patriota monarhističkog usmerenja. Iako ih na kraju monarhisti odaju, ali više iz ličnih nego ideoloških razloga, ovo je redak film koji pokaztuje saradnju komunista i rojalista u antifašističkoj borbi. Kasnije će zbog takvih scena (prikazivanje četnika u umerenijem svetlu) Nanović imati probleme sa filmom ŠOLAJA.

Na nivou kadriranja, Nanović se služi jednostavnim ali artikulisanim , pismenim stilom i vrlo dobro realizuje potere i suspense scene. U tome mu znatno pomaže i sam grad Beograd koji je bio prepun ruševina i zaista je ima sveže rane posle rata koji se završio tek tri-četiri godine pre toga.

Iako ima par plakatskih scena, u kojima se naivni propagandizam oličava uglavnom u nemotivisanim monolozima, Nanovićev film je inače začuđujuće odmeren i na nivou same suštine i priče nije plakatski već je pre svega fokusiran na likove i njihove aktivnosti.

Sve ovo čini BESMRTNU MLADOST jednim od atipičnih i neobično zanimljivih partizanskih filmova, kao i jednim od ključnih naslova iz segmenta o "urbanoj gerili".

* * * / * * * *

AKCIJA STADION (1977)

Vukotićeva AKCIJA STADION je nesumnjivo jedan od najzanimljivijih filmova snimljenih o Drugom svetskom ratu u SFRJ.

Ono po črmu se ovaj film izdvaja jeste pre svega Vukotićeva izvrsna vizuelna kultura. Ovaj film je vrhunski kadriran, sa vrlo preciznim vizuelnim konceptom, pokretima kamere i montažnim sklopovima koji pokazuju da je film brižljivo planiran i da je Vukotić jako dobro razumeo gramatiku savremenog filma. AKCIJA STADION je jedan od naših malobrojnih filmova koji su zaista vrhunski kadrirani i praktično je na nivou američkog filma na tom planu.

Vukotić i unutar samih scena uspeva da pruži zanimljiva mizanscenska rešenja. Primer su scene kada mlade ustaše vežbaju gađanje na živim ljudima ili sjajna, napeta scena kada mladim partizanima ne uspeva eksperiment kada prave bombe za spaljivanje stadiona.

I sama završna scena je maestralna kada se uzme u obzir kada & gde je snimana. U poslednje vreme riot scene su zasitile publiku, a ova uopšte nije monotona i u sebi ima sjajnu energiju, u koreografiji kretanja masa, pokreta kamere i montaže.

Drugi značajan segment filma je tretman nacizma. Scenario za film je pisao čuveni Slavko Goldstein, jedan od najvećih čuvara sećanja na Holokaust u Hrvatskoj. Goldstein je prethodno sarađivao sa Žikom Mitrovićem, i imao je dosta izleta na film, ako uzmemo u obzir da mu film nije izvorna vokacija.

Goldstein prvo zaista uspeva da iskaže svu monstruoznost ustaškog rasističkog projekta i njegove razmere. U jednom segmentu, on i Vukotić zaista uspevaju da naprave niz spooky scena koje svakako kultminiraju scenom upada u kuću u silovanja mlade majke. Međutim, s druge strane, Goldstein ne zanemaruje ni rasnu teoriju, deo ekipe koja se istinski ložila na to, ali ni socijalni, odnosno ekonomski momenat vezan za uzimanje jevrejske i srpske imovine, odnosno dolaska rustikalaca iz Hercegovine.

Konačno, Goldstein vrlo dobro beleži i negližozan, čankolizački odnos zagrebačke gospode prema ustašama.

U tom smislu, AKCIJA STADION, iako je reč o filmu koji se bavi vrlo konkretnim gestom otpora u ustaškom Zagrebu 1941. godine, dosta pažnje polaže u genezu nacizma i ustaštva. U ovom filmu, naravno, nema sumnje ko je negativac, niti ima ambivalencije, ali ti junaci su vrlo jasno definisani i nikako nisu amorfni kao u mnogim drugim WW2 filmovima kod nas.

Ono gde Vukotić nešto slabije kontroliše priču jeste generalna izgradnja karaktera. Iako film ima vrlo precizan pripovedački zamajac i profilisanog glavnog junaka, polaz priče je pomalo disperzivan i mnogi likovi imaju svoje arije. Ne može se reći da je film digresivan, štaviše vrlo je fokusiran, ali je naprosto raspored likova korz scene mogao biti konvencionalniji.

AKCIJA STADION je jedan od vrhunskih jugoslovenskih filmova koji zaslužuje punu pažnju.

* * * 1/2 / * * * *

JEDINI IZLAZ (1958)

Pogledao sam JEDINI IZLAZ, vrlo atipičan Guys on a Mission flick koji su po scenariju poznatog književnika i partizana Antonija Isakovića i kapetana JNA Stjepana Zaninovića - koji će kasnije postati i reditelj - režirali Saša Petrović, jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja i Vicko Raspor - uticajni filmski radnik sa pitoresknim ratnim stažom. Raspor je naime za vreme rata bio ilegalac i u nekim akcijama je imao krajnje traumatična iskustva koja su ga obeležila za ceo život.

Ova četvorica vrlo specifičnih ljudi proizvela su neujednačen i vrlo neobičan film koji je pre svega zbog onoga što je uneo Petrović zaslužio da se nađe u najužem izboru upečatljivih partizanskih filmova. Petrović je snimio remek-delo o NOBu TRI, takođe po Isakoviću, ali to je bio film u kome su obojica već imali izgrađenu poetiku - Isaković kao realista sklon egzistencijalističkim dilemama i Petrović kao neorealista izuzetno snažnog rediteljskog rukopisa. U JEDINOM IZLAZU, međutim, Isaković je omeđen Zaninovićem a Petrović Rasporom. Zaninović kao vojnik i Raspor kao veteran daju filmu auru autentičnosti, premda JEDINI ZLAZ već na početku naglašava da je to izmaštani prikaz čuvene diverzije u Postojnskoj jami koja je dobro poznata iz Drugog svetskog rata.

Na kraju, od ova četiri postupka trijumfuje Petrovićev pošto njegov snažni vizuelni pečat nastao u saradnji sa direktorom fotografije Jovanom Jovanovićem uspeva da ostane gotovo netaknut. Isakovićeva egzistencijalistička dimenzija samo usporava film i zaustavlja protagoniste u sred jedne akcije paklenog tempa u skučenom i neprijateljskom ambijentu. Ako tome dodamo da su u većini partizanskog filma toga vemena egzistencijalističke dileme obično ubedljivije u postavci nego u razrešenju - da se postave pametno a razreše pamfletski, one i ovde na kraju nemaju neku funkciju, izuzev da simuliraju zaplet.

I tu dolazimo do možda najzanimljivijeg svojstva ovog filma. Naime, JEDINI IZLAZ nije jedini Petrovuićev film o NOBu ali jeste jedini akcioni i u tom smislu, uporedna analiza JEDINO IZLAZA sa MOSTOM Hajrudina Krvavca ili OPERACIJOM BEOGRAD Žike Mitrovića može odlično da pokaže razliku u rediteljskim rukopisima ovih autora. Dok je Petrovićev film brižljivo dizajniran, sa lokacijom Postojnske jame koja je genijalna i jedinstvena (u jednom trenutku čak i partizani kažu da im je plan da ne zatrpavaju jamu zbog prirodnih lepota) i velikom pažnjom koja se pridaje detaljima i stanjima likova. Kod Krvavca i Mitrovića imamo akcenat na radnji i tempu. Slabost Petrovićevog filma dolazi do izražaja pre svega u tome što Isaković i Zaninović nisu napisali scenario koji u sebi sadrži dovoljno zanimljivo koncipirano stanje likova. Zatim, njegov odnos prema ritmu celine je problematičan pošto nisu jasni ni prostorni odnosi ni protok vremena niti šta koji postupak u tom vremensko-prostornom kontinuumu znači u smislu otkucava li sat ili ne, iza koje tačke junake čeka spas a iza koje opasnost i sl.

Međutim, sa druge strane, kod Petrovića okupatorski vojnici imaju izraženu personalnost, nisu topovsko meso, ponašaju se uverljivije premda nisu istinski opasni i u proseku partizani su kod njega znatno "bezbedniji".

Sama lokacija jame i pripadajućih tunela i pećina deluje kao nekakav kenadamovski set i kad je o ambijentu reč, JEDINI IZLAZ spada među najzanimljivije locirane partizanske filmove. Ako samo imamo u vidu taj production value čudno je da JEDINI IZLAZ nije češće emitovan na našim televizijama. Ipak, očigledno je presudilo to da je reč o Petrovićevom minornom radu koji je zaboravljen posle kasnijih trijumfa.

Uprkos tome što ovo nije prepoznatljiv Petrovićev film, JEDINI IZLAZ jasno najavljuje da je on reditelj sa izrazitim potencijalom.

* * 1/2 / * * * *

TRETO POLUVREME (2012)

Pogledao sam TRETO POLUVREME Darka Mitrevskog i moram priznati da je ovo jedan od onih slučajeva kada se potpuno razotkriva gotovo autošovinističko snižavanje kriterijuma kada je reč o filmovima iz regiona. Tako i TRETO POLUVREME, pošto je film na elementarnom nivou gledljiv, relativno kompetentno realizovan, a to se retko sreće u regionalnoj kinematografiji ne može biti potpuno otpisan, i može biti smatran za ostvarenje sa dobrom ocenom.

Međutim, kada se TRETO POLUVREME stavi u kontekst dešavanja u regionalnoj kinematografiji, a to sve prelomi kroz potencijal reditelja, onda je reč o velikom promašaju. Naime, TRETO POLUVREME je film koji je izašao neposredno posle MONTEVIDEA, a na sve to MONTEVIDEO je ipak više recutovana serija nego film u pravom smislu, i Bjelogrlićev debi neuporedivo bolji na svim poljima od POLUVREMENA, iako je ovo treći film Darku Mitrevskom, jednom od reditelja od kojih se mnogo očekivalo. U tom pogledu, ovo je ozbiljna regresija u jednom perspektivnom opusu. Slično GEORGIJU koji je ipak rediteljski zanimljiviji i zreliji od POLUVREMENA, ovde se čini da je Mitrevski unovčio sve kredite u službi jedne isprazne i ideološki pretenciozne priče, jednog "državnog" projekta koji se na svakom nivou ispiostavio kao suvišan.

U prvoj polovini POLUVREME je kao MONTEVIDEO sa antipatičnim glumcima, skučenijim prikazom epohe, sa nekim čak potpuno identičnim subplotovima (tipa odnos fudbalera sa kćerkom jevrejskog bankara, što je identično odnosu Milutina Ivkovića i Eli Pops) i prilično šotrijanski trapavom melodramom koja vrhuni jednom dosta mlakom aproprijacijom Kusturičine Ederlezi sekvence iz DOMA ZA VEŠANJE.

Druga polovina gura POLUVREME u pravcu VIŠE OD IGRE, ponovo sa antipatičnijim glumcima, bez one vibrantnosti koju je imala Šotrina maestralna serija u kojoj su do maksimuma iskorišćeni ubedljivi personality aspekti naših popularnih glumaca i dat benevolentan pogled na surove događaje.

Međutim, u toj "nacističkoj" polovini koja se dešava tokom okupacije, Mitrevski pokušava da bude ideološki pretenciozan, ali opet ne onoliko bskompromisno i oštro kao Vukotić u sjajnom filmu AKCIJA STADION, već ostaje negde na pola puta.

Otud, TRETO POLUVREME ima framing device kojim sugeriše da je film o Holokaustu u Makedoniji i evidentno želi da eksploatiše tu tragičnu temu, ali zapravo ovaj film je samo usputno o Holokaustu jer glavni junak kroz koga mahom sagledavamo priču nije Jevrejin i samo je njegova okolina dotaknuta tim događajima.

Film je predug i prepun digresija koje su potpuno nevažne i mogli su lagano da se izbace čitavi komadi, a o skraćivanju ostalih scena da i ne govorimo. Čini mi se da je to "produžavanje" filma nastalo u cilju davanje jedne pretenciozne minutaže filmu, kako bi delovao kao impozantnije istorijsko delo.

No, s druge strane, čak i sa svim tim problemima i inferiornošću ne samo u odnosu na ono što je cutting edge regionalni film, za koji sam mislio da će biti cilj darka Mitrevskog, već i u odnosu na konzervativni mejnstrim, TRETO POLUVREME je pristojno sastavljen, i na tom nivou elementarne pismenosi koja se ne nagrađuje kod stranaca dobija te bonuse koji se čuvaju za region.

* *  / * * * *

SIGNALI NAD GRADOM (1960)

Pogledao sam SIGNALE NAD GRADOM Žike Mitrovića koji je nastao kao fikcija sa elementime istinite priče, po scenariju koji su napisali sami Žika i Slavko Goldstein. Goldstein i Žika su sarađivali u nekoliko navrata, a Goldstein je napisao i AKCIJU STADION Dušana Vukotića, jedan od najinteresantnijih WW2 filmova snimljenih z SFRJ.

SIGNALI NAD GRADOM je jednostavna ali efektna priča o dvojici komunista koje zarobljavaju ustaše u Karlovcu 1941. godine i pokušaju komunista, kako gradskih ilegalčaca tako i partizana da ih oslobode u najkraćem mogućem roku.

Mitrović se bavio sličnom temom i u filmu OPERACIJA BEOGRAD, Međutim, SIGNALI NAD GRADOM se razlikuju od OPERACIJE BEOGRAD prvo po tome što su na nivou zapleta SIGNALI jednostavniji, drugo sam grad koji igra jako važnu ulogu u priči (uostalom u oba filma se nalazi grad u naslovu) deluje mnogo drugačije od Beograda. Za razliku od noćne akcije u vrlo urbanizovanom Beogradu, Karlovac je varošica sa dosta ruralnog u sebi i Mitrović ga snima po danu.

Sama priča kombinuje pokušaj spasavanja iz vizure infiltriranih ilegalaca-špijuna i tipičnih šumskih boraca, sa tradicionalnim touchevima guys on a mission flickova koji uključuju i presvlačenje u neprijateljske uniforme. Osnovna razlika je u tome što se partizani presvlače u domobrane tako da se ne igra na jezičku barijeru.

Film je dinamičan i prijatan za gledanje, i ako tražimo paradigmu američkog filma koju je gađao Žika onda je to u dosta elemenata recimo gangsterski film, iako je sama završnica u vestern konvenciji.

Za razliku od izuzetne AKCIJE STADION, Goldstein (i Mitrović) jedino podbacuju u tome što film nije naročito napet. Štaviše, misija se odvija dosta lagano i nijedna teškoća koja se postavlja pred partizane nije suštinski teška i nerešiva. Ipak, kasnije, Mitrović uglavnom nije pravio ovakve greške.

Branko Ivatović je kao DP uradio vrlo solidan posao sa svojom crno-belom fotografijom i održao konzistentnu atmosferu filma.

Što se glumaca tiče, scenario je takav da likovi među sobom ne uspevaju da razviju bilo kakvu hemiju, između ostalog i zato što nema likova koji stalno imaju zajedničke scene. Međutim, podelu čine zvezde i Žika je duet Aca Gavrić-Marija Tocinoska kasnije samo transplantirao u KAPETAN LEŠI.

SIGNALI NAD GRADOM su solidan partizanski film. Ipak, Mitrović je kasnije još bolje radio u okvirima ove formule i ovaj naslov se može smatrati samo zagrevanjem za njegova upečatljivija dela. Međutim, isto tako, reč je o naslovu koji je daleko ispred većeg dela konkurencije.

* * 1/2 / * * * *

STEPENICE HRABROSTI (1961)

Dokumentarista Oto Deneš snimio je 1961. film po istinitoj priči o splitskim ilegalcima koji su na 1. maj 1942. raširili svoju zastavu sa zvonika u sred okupiranog grada.

Film je nadomak da bude jako zanimljiv, rekao bih čak i ekscentričan i vrsno realizovan. Direktor fotografije bio je Nenad Jovičić, "intelektualac među snimateljima", i ponudio je film izuzetno snažne vizuelnosti, sa izvanredno snimljenim prostranim splitskim lokacijama, maksimalno iskorišćenim lokalnim arhitektonskim obeležjima, bez mnogo reči ili sa dijalozima koji nisu presudni za razvoj priče. To svemu daje specifičan utisak prikaza "radnog procesa" i po tom odsustvu klaične dramaturgije se ovaj film izdvaja od tipičnih partizanskih filmova. Praćen Jovičićevog fotografijem, STEPENICE HRABROSTI odaju utisak da se zaista izdvajaju.

Ipak, kada se film u prelomnom trenutku razreši kroz prilično banalan obračun i dijalošku scenu, jasno je da Deneš verovatno ili ni sam nije shvatao kakav je postupak primenjivao ili u tome nije istrajao do kraja.

Film ne insistira na spektaklu, i u tom pogledu liči na verodostojan prikaz istinitih događaja, ali taj utisak takođe remeti klišetiziranim razrešenjem. Na špici su kao konsultanti pomenuti učesnici prave akcije, nadam se da da su barem oni zadovoljni time što je snimljeno.

Glumačku ekipu čine Aleksandar Gavrić, Dušica Žegarac i Zoran Milosavljević, a u jednoj uloga se tada pojavljuje glumac i reditelj Tori Janković koji je bio specijalizovan za pesimistične partizanske filmove i spada u red paradigmatičnih ali slabije talentovanih autora u tom podžanru.

* * 1/2 / * * * *

PARTIZANI (1974)

Reprizirao sam PARTIZANE Stoleta Jankovića, u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Taylora su sklopili najdužu dostupnu verziju, mimo televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskim dubbom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske verzije i titlovali bitne dijaloge, ostavivši samo poneko dovikivanje koje je razumljivo iz konteksta bez prevoda.

Ovo "krpljenje" filma jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rod Taylorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Taylorovih akcionih filmova, naročito jer Taylor u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo cameo što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama.

Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Taylor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".

Možda i najbolji film u Taylorovom opusu jeste DARK OF THE SUN Jacka Cardiffa, jedan od omiljenih filmova Martina Scorsesea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Taylor suočava sa Peterom Carstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih nacističkih demona. U PARTIZANIMA su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju zajedničkih scena a Carsten igra monstruoznog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana.

Glavni antagonista je Adam West, u ulozi austrijskog oficira koji nije nacista, i ubrzo dolazi u ljubavni trougao sa Jevrejkom koju je poznavao dok je živeo u Beču, i Taylorom koji ju je spasao sa broda na kome su prevozili Jevreje u logor smrti. Bivši Batman se prilično dobro snašao u ovoj ulozi i priča njegovog karaktera je možda i najzanimljivija u celom filmu.

Ženski likovi su posebna priča, ne toliko u pogledu karakterizacije gde je jedna prikazana kao žrtva (Xenia Gratsos) a jedna kao preduzimljiva heroina (Olivera Katarina) već po dizajnu. Xenia ima upadljivo negovane obrve iako igra Jevrejku jedva izbavljenu iz logora smrti, a Olivera nosi kikice po čemu se izdvaja iz mase filmskih partizanki. Naročito jer u tom trenutku Olivera Katarina već ima preko trideset godina.

Rod Taylor unutar jedinice ima hladan buddy odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje za harizmom u poređenju sa Taylorom, dotadšanjim štićenikom Johna Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što PARTIZANE izdvaja od drugih Taylorovih akcijaša jesu ozbiljni resursi uloženi u film. Los Angeles Times je pisao da su PARTIZANI koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u nika učestvovalo oko 10 000 članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi Taylorove akcijaše.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija filma a to je komemoracija masakra u Šapcu nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito ubedljivo u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istiniti događaji više liči na fikciju.

Možda je koherentnost tog filmskog spomenika šabačkim žrtvama očuvana u tročasovnoj mini-seriji.

U formi filma, PARTIZANI imaju dosta elipsi, čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom Howard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao art house reditelj našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu.

Ipak, još je bizarnija muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se Mikis Teodorakis i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma EPOPEJA PARTIZANA koju peva Leo Martin, i koja je zapravo cover ODISEJE samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Taylora, PARTIZANI mogu zauzeti mesto bitnog WW2 filma posle 36 HOURS, a ne smemo zanemariti ni veliki populistički uspeh INGLOURIOUS BASTERDSa. Ipak, koliko god to bizarno zvučalo, zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Taylor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američki cut nije bio dostupan jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili stock footage lavova i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od lavova. Ipak, mislim da je ovo više plod smisla za humor nego stvarno. Ipak, očigledno je američki cut bio znatno više okrenut exploitationu što je bio slučaj sa mnogim partizanskim filmovima ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim filmovima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca.

* * 1/2 / * * * *

PROVERENO NEMA MINA (1965)

Pogledao sam PROVERENO NEMA MINA sovjetsko-jugoslovensku koprodukciju iz 1965. godine. Reč je o ko-režiji Jurija Lisenjka i Zdravka Velimirovića po scenariju na kome su potpisani i sovjetski pisci i naše vedete poput Predraga Golubovića i Ratka Đurovića. U principu, ako bih sada analizirao da li se neki uticaji mogu prepoznati, rekao bih da ovaj film u sebi nosi dosta obeležja Zdravka Velimirovića a još više Predraga Golubovića kao scenariste. Golubović je bio vrlo atipičan scenarista partizanskih filmova koji je uveo specifičan špageti-vestern rukopis u njih, odlično spojivši lokalni milje i konvencije vesterna i pustolovnog filma. PROVERENO NEMA MINA je jezgrovit i uzbudljiv akcijaš baziran na istinitoj priči koji nažalost nije nimalo verodostojan u odnosu na istorijske izvore ili ispovesti kao što je knjiga SMRT JE DOLAZILA IZ PODZEMLJA.

Naime, film govori o jedinici nemačkih diverzanata koji su ostavljeni u Beogradu sa idejom da vrše diverzije i pripremaju povratak nemačke vojske na ovaj strateški važan položaj u sklopu kretanja trupa prema Grčkoj. Međutim, sama istinita priča je daleko bizarnija od onoga što prikazuje film i sam istiniti događaj zaslužuje ponovnu ekranizaciju koja će publici prikazati šta se zapravo desilo u lagumima ispod grada krajem oktobra 1944.

Iz današnje vizure potopuno je razumljivo što su 1965. izostavljeni neko partikularno bizarni detalji ovog slučaja kao što je recimo inicijalna pretpostavka istražitelja OZNE da je narod nastradao tokom spontanog igranja koaračkog kola zbog ispadanja ručne bombe sa opasača, što je očigledno bio prilično čest slučaj itd.

PROVERENO NEMA MINA tretira slučaj nemačkih diverzanata u lagumima kao jednodnevnu, racing against the clock aktivnost i to radi prilično dobro. Čak bih rekao da sovjetska kopija od 81 minuta, pretpostavljam približna originalnoj formi filma, nudi naraciju koja je čak i vrlo zgusnuta za današnje standarde a što inače govori u prilog tezi da su jugoslovenski filmovi imali tradicionalno kratku minutažu nasuprot subjektivnom utisku koji ostavljaju.

PROVERENO NEMA MINA počinje solidnom kombinacijom istorijske rekonstrukcije i dokumentarnih materijala kojim se dočarava radost i netropija oslobođenog Beograda. Ubrzo, jedan sovjetski deminer biva ubijen na ulazu u kalemegdanski lagum te OZNA i sovjetski oslobodioci formiraju dve grupe - jednu koja će ući u lagume i kanalizaciju i drugu koja će pratiti stanje na površini.

Velimirović i Liskov nude niz zanimljivih vinjeta, blago digresivni, ali u funkciji razvoja likova, kojima ilustruju stanje u oslobođenom Beogradu. Jedna od zanimljivijih epizoda, recimo, jeste susret sa ratnim profiterom kog igra Mija Aleksić.

U pogledu akcije, Liskov i Velimirović nude sofisticirani pristup i maksimalno koriste obeležja laguma i kanalizacije kao lokacije - tamu, odlive otpadnih voda, zagušljivost toksične pare, radeći uporedo i na stvaranju saspensa kroz radnju i na stvaranju atmosfere kroz stanje koja sama po sebi zbog toksičnog ambijenta generipše nelagodu i napetost.

Neki akcioni detalji su realizovani konvencionalno ali neki su dati kroz lepa rešenja, sugestiju sa manje pokazivanja.

Na površini, PROVERENO NEMA MINA sledi sovjetski pristup kadriranja u svih 360 stepeni i takve iste rekonstrukcije za razliku od američkog ratnog filma tog vremena koji u to vreme maksimalno koristi sve one trikove koje film kao iluzija nudi. Velimirović i Liskov imaju prostor za širu rekonstrukciju. To je velikim deom omoćilo i uvođenje raznih zanimljivih bočnih situacija kao što poseta improvizovanoim groblju oslobodilaca ili svadbi koja se dešava u sred oslobađanja grada.

Film vrlo uspešno spaja akcione ambicije i poetizaciju događaja. nažalost, poetizacija u priličnoj meri kvari inače zanimljivo i napeto finale filma, ne toliko kroz samo poetizaciju podnete žrtve koliko kroz njenu preteranu estetizaciju i prenatrpavanje raznih simbola. No, ipak, ukupno uzev, to su sve vrlo dobrodošla "prevazilaženja žanra".

O ovom slučaju je inače relativno skoro pisao Politikin Zabavnik.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/smrt-vreba

* * * / * * * *