U sklopu istraživanja za esej o Mihizovom scenarističkom radu reprizirao
sam ORLOVI RANO LETE Soje Jovanović, ekranizaciju romana Branka Ćopića
na čijoj su adaptacijiji radili Mihiz, Soja i DP Nenad Jovičić.
Jovičić je jedan od ključnih DPjeva u jugoslovenskoj kinematografiji pre sve po nekim landmark filmovima koje je radio među kojima je i prvi kolor u POP ĆIRI I POP SPIRI a među njegove izuzetne fotografije svakako bih uvrstio crno-beli fantasy ČUDOTVORNI MAČ Vojislava Nanovića ili senzacionalni kolor LJUBAV JE MODA. Međutim, Jovičić je bio atipičan i po tome što je često imao ulogu ko-scenariste na filmovima i neke vrste ko-autora koju je još na nivou scenarija vršio upliv i nudio vizuelna rešenja. Otud se Jovičić namtnuo kao jedan od najstudioznijih DPjeva u našem filmu.
ORLOVI RANO LETE je interesantan iz današnje vizure zbog jednog Ćopićevog detalja a to je korišćenje priče o Drekavcu koji plaši stanovništvo. Kod Dragojevića je Drekavac okosnica priče o tunelu, dočim u ORLOVIMA Drekavac predstavlja jedan od detalja i strahova onih koji zalaze u šumu. Dok je kod Dragojevića, Drekavac postavljen kao svojevrsni demon potisnutog nacionalizma i nenamirenih dugova, kod Ćopića u ORLOVIMA a naročito u filmu nema te vrste nacionalnih sukoba. Oni su direktni kroz sukob lokalnog stanovništva i ustaša. Sam film se nalazi duboko ukorenjen u tzv. Drugoj fazi partizanskog filma kada je NOB korišćen kao milje u kome se dešava određena vrsta žanrovske priče. u konkretnom slučaju ORLOVA, to je omladinska, pustolovna, priča sa snažnim mentalitetskim zaleđem a sam rat je samo milje i povod za veliku pustolovinu i obračun na samom kraju. Likovi ustaša nemaju nikakav identitet, oni su tu kao bezimeni amorfni negativci i u izvesnom smislu, film se njima toliko malo bavi da je njihova negativnost više esencijalizovana kroz istorijsko iskustvo nego kroz njihove gestove u filmu.
Kad je reč o samoj adaptaciji ona u dramaturškom smislu nije dobra pošto su se Soja i Mihiz opredelili da ne vode klasičnu priču nego da film baziraju na nekoliko situacija koje kroz svoju gradaciju dovode do transformacije likova. Samim tim, nema klasičnog razvoja priče ni na planu dinamike već je film grubo podeljen na dva dela. Prvi deo traje do pola filma i to je priča o tome kako su klinci bežeći od škole postali hajduci a drugi deo je kako njihovo hajdučko iskustvo može biti korisno tokom rata sa ustašama. U formalnom smislu, svakako da je početak drugog svetskog trebalo da ima snažniji efekat na priču, i da posluži kao uzbuđujući momenat koji pokreće priču a da ujedinjenje starih i mladih bude neka vrsta kulminacije posle koje ništa više neće biti isto.
Na globalnom nivou, drugi problem je dosta delikatan miks laganih dečjih zavrzlama sa dosta ozbiljnim ratnim pitanjima i to ne zbog nasilja u jednom neočekivanom kontekstu već zbog prilično neubedljivog, plakatskog, efekta koji film ima na kraju pošto u poslednjizh pet minuta od jedne relativno dezideologizovane priče o nekim juncima postaje propartizanski pamflet bez ikakvog smisla i uvod jednu nepotrebnu patetičnu dimenziju koja ne prositiče ni iz situacije ni iz karaktera.
Deca kao učesnici rata ili osobe traumatizovane ratom jesu jedna od bitnih karakteristika partizanskog filma. Uostalom za r nisu deca simbol totalnog rata u kome jedna strana upošlajava apsolutne sve ljudske resurse nezavisno od pola i životne dobi. U tradiciji partizanskog filma imamo naslove poptut MIRKA I SLAVKA i SAŠE u kojima deca ubijaju, a zatim i BOŠKA BUHU u kome je situacija sa decom-ratnicima data u jednom osećajnijem maniru. Na potpuno suprotnom polu su Čengićevi MALI VOJNICI koji ozbiljno govore o ratnim traumama dece koja su prošla Drugi svetski rat. ORLOVI RANO LETE su najbliži fikcionalnosti MIRKA I SLAVKA i sentimentu BOŠKA BUHE ali bez dece koja zaista ubijaju.
* * 1/2 / * * * *
Jovičić je jedan od ključnih DPjeva u jugoslovenskoj kinematografiji pre sve po nekim landmark filmovima koje je radio među kojima je i prvi kolor u POP ĆIRI I POP SPIRI a među njegove izuzetne fotografije svakako bih uvrstio crno-beli fantasy ČUDOTVORNI MAČ Vojislava Nanovića ili senzacionalni kolor LJUBAV JE MODA. Međutim, Jovičić je bio atipičan i po tome što je često imao ulogu ko-scenariste na filmovima i neke vrste ko-autora koju je još na nivou scenarija vršio upliv i nudio vizuelna rešenja. Otud se Jovičić namtnuo kao jedan od najstudioznijih DPjeva u našem filmu.
ORLOVI RANO LETE je interesantan iz današnje vizure zbog jednog Ćopićevog detalja a to je korišćenje priče o Drekavcu koji plaši stanovništvo. Kod Dragojevića je Drekavac okosnica priče o tunelu, dočim u ORLOVIMA Drekavac predstavlja jedan od detalja i strahova onih koji zalaze u šumu. Dok je kod Dragojevića, Drekavac postavljen kao svojevrsni demon potisnutog nacionalizma i nenamirenih dugova, kod Ćopića u ORLOVIMA a naročito u filmu nema te vrste nacionalnih sukoba. Oni su direktni kroz sukob lokalnog stanovništva i ustaša. Sam film se nalazi duboko ukorenjen u tzv. Drugoj fazi partizanskog filma kada je NOB korišćen kao milje u kome se dešava određena vrsta žanrovske priče. u konkretnom slučaju ORLOVA, to je omladinska, pustolovna, priča sa snažnim mentalitetskim zaleđem a sam rat je samo milje i povod za veliku pustolovinu i obračun na samom kraju. Likovi ustaša nemaju nikakav identitet, oni su tu kao bezimeni amorfni negativci i u izvesnom smislu, film se njima toliko malo bavi da je njihova negativnost više esencijalizovana kroz istorijsko iskustvo nego kroz njihove gestove u filmu.
Kad je reč o samoj adaptaciji ona u dramaturškom smislu nije dobra pošto su se Soja i Mihiz opredelili da ne vode klasičnu priču nego da film baziraju na nekoliko situacija koje kroz svoju gradaciju dovode do transformacije likova. Samim tim, nema klasičnog razvoja priče ni na planu dinamike već je film grubo podeljen na dva dela. Prvi deo traje do pola filma i to je priča o tome kako su klinci bežeći od škole postali hajduci a drugi deo je kako njihovo hajdučko iskustvo može biti korisno tokom rata sa ustašama. U formalnom smislu, svakako da je početak drugog svetskog trebalo da ima snažniji efekat na priču, i da posluži kao uzbuđujući momenat koji pokreće priču a da ujedinjenje starih i mladih bude neka vrsta kulminacije posle koje ništa više neće biti isto.
Na globalnom nivou, drugi problem je dosta delikatan miks laganih dečjih zavrzlama sa dosta ozbiljnim ratnim pitanjima i to ne zbog nasilja u jednom neočekivanom kontekstu već zbog prilično neubedljivog, plakatskog, efekta koji film ima na kraju pošto u poslednjizh pet minuta od jedne relativno dezideologizovane priče o nekim juncima postaje propartizanski pamflet bez ikakvog smisla i uvod jednu nepotrebnu patetičnu dimenziju koja ne prositiče ni iz situacije ni iz karaktera.
Deca kao učesnici rata ili osobe traumatizovane ratom jesu jedna od bitnih karakteristika partizanskog filma. Uostalom za r nisu deca simbol totalnog rata u kome jedna strana upošlajava apsolutne sve ljudske resurse nezavisno od pola i životne dobi. U tradiciji partizanskog filma imamo naslove poptut MIRKA I SLAVKA i SAŠE u kojima deca ubijaju, a zatim i BOŠKA BUHU u kome je situacija sa decom-ratnicima data u jednom osećajnijem maniru. Na potpuno suprotnom polu su Čengićevi MALI VOJNICI koji ozbiljno govore o ratnim traumama dece koja su prošla Drugi svetski rat. ORLOVI RANO LETE su najbliži fikcionalnosti MIRKA I SLAVKA i sentimentu BOŠKA BUHE ali bez dece koja zaista ubijaju.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment