DO POBEDATA I PO NEA (1967)

Pogledao sam DO POBEDATA I PO NEA Žike Mitrovića. Ovaj film iz njegove makedonske faze govori o završnici rata i dilemama koje se postavljaju pred oslobodioce koji su morali da pročiste žito od kukolja i da uprkos tome što su bili žrtve i željni osvete ne postanu dželati. Naravno, Mitrovićev film na kraju prikazuje junake koji prevazilaze sve svoje zablude i pravedno presude svakome, međutim, uvođenje motiva odmazde, prekih sudova za razne stvari i vrlo relativnih definicija saradnje sa okupatorima ispunjava film jednom prilično spooky atmosferom - odnosno, reklo bi se, film pokazuje šta je sve moglo da se desi a nije se desilo na takav način da upravo deluje kao da najgore uopšte nije sprečeno. Taj efekat je pre svega postignut time što su sve pretnje, zablude, žrtvovanje nedužnih postavljeni vrlo uverljivo, a sve instance u kojima partizani uspevaju da pokažu zrelost i izdignu se iznad situacije pamfletski i uglavnom manje uverljivo.

U tome je osnovni i problem ovog filma, čak i da ne dovodimo u pitanje autorovo uverenje čini se da je efekat falsifikata upravo postignut time što se zabašuruje problem koji je očigledno jasan publici. Drugi problem je to što film ima nešto više likova nego što može da se isprati u ovoj minutaži i čini mi se da je tempo preintenzivan za toliki broj sudbina i motivacija kojih se Mitrović laća.

S druge strane, film obiluje Mitrovićevim obeležjima kao što su vrlo efikasno pripovedanje, jasni odnosi među likovima, dobro prikazana atmosfera makedonske varoši, sve one vrednosti koje je mogao preuzeti iz tradicije vesterna.

DO POBEDATA I PO NEA je solidan ali manje zanimljiv film u opusu ovog velikog autora.

* * 1/2 / * * * *