CRVENI UDAR Predraga Golubovića spada u red partizanskih pop filmova koji su imali probleme
sa režimom što samo pokazuje koliko su naslovi ovog profila bili
smatrani za potencijalno subverzivne, iako ih danas svi uglavnom
percirpiraju kao lagodno snimane režimske filmove.
Golubović je snimio ovaj film u fazi kada partizanski akcioni film ulazi u svoju dekadentnu fazu. Treba imati na umu da je iste godine izašla i UŽIČKA REPUBLIKA i da u ovom času ni Hajrudin Krvavac nije više u punoj snazi.
A Golubovićev film je upravo na Krvavčevoj liniji s tim što za razliku od vrlo disciplinovanog Šibe koji je pre svega na liniji Brian G. Huttona, Golubović unosi i malo Sergio Leonea u miks, dajući CRVENOM UDARU izvesnu razbarušenost.
Iako je kosovski milje karakterističan pre svega za Žiku Mitorvića, Golubović u ovom filmu ne referiše previše na njega. Za razliku od Žike koji je koristio Kosovo kao prostor za vestern sa fantastičnim krajolikom i filmičnim okolnostima, Golubović dosledno ide Krvavčevim stopama-CRVENI UDAR je guys on a mission flick. Meta koju treba da unište, poput mosta u istoimenom Krvavčevom filmu za koji je Golubović pisao scenario preuzima ulogu junaka i kao lokacija odlično uspeva da zaigra.
Kao što u MOSTU imamo lik inženjera koji je patriota ali ne može da uništi svoje delo, tako u CRVENOM UDARU imamo lik nemačkog oficira koji je pre rata bio rudar, štrajkač, i koji pokušava da očuva proizvodnju u rudniku kroz što manju represiju nad rudarima što se na kraju ispostavlja kao greška.
Dakle, pored tehnike i rudarska etika ima jako važnu ulogu u ovom filmu. Pitanja rudarske etike su dosta često tretirana u našem filmu i rudari su uvek uzimani kao simbol socijalizma.
Ipak, ono što se ispostavlja kao mana filme jeste dosta sporednih događaja u priči koji su uvedeni u film i koji uprkos pokušajima da deluju kao produbljivanje karaktera samo ubijaju tenziju i mute fokus priče. isto tako, Bizetićeve akustičarske patriotske numere koje otvaraju i zatvaraju film su zanimljive kao fetiš ali dosta nevešto pokušavaju da povežu tadašnju akciju sa aktuelnim političkim trenutkom.
Kada je reč o političkim problemima, o njima sve piše u Tirnanićevoj knjizi CRNI TALAS. Međutim, sam film se izvan neke dosta blage političke korektnosti izražene kroz podvlačenje činjenice da su se svi zajedno borili porotiv okupatora uopšte ne opterećuje nacionalnim atipičnostima tog kraja. Nemci u jednom momentu pomisle da nacionalno podele rudare i okrenu ih jedne protiv drugih ali se potom ta linija priče zabašuri. U filmu nema kolaboracionista, jedini negativci su Nemci.
* * 1/2 / * * * *
Golubović je snimio ovaj film u fazi kada partizanski akcioni film ulazi u svoju dekadentnu fazu. Treba imati na umu da je iste godine izašla i UŽIČKA REPUBLIKA i da u ovom času ni Hajrudin Krvavac nije više u punoj snazi.
A Golubovićev film je upravo na Krvavčevoj liniji s tim što za razliku od vrlo disciplinovanog Šibe koji je pre svega na liniji Brian G. Huttona, Golubović unosi i malo Sergio Leonea u miks, dajući CRVENOM UDARU izvesnu razbarušenost.
Iako je kosovski milje karakterističan pre svega za Žiku Mitorvića, Golubović u ovom filmu ne referiše previše na njega. Za razliku od Žike koji je koristio Kosovo kao prostor za vestern sa fantastičnim krajolikom i filmičnim okolnostima, Golubović dosledno ide Krvavčevim stopama-CRVENI UDAR je guys on a mission flick. Meta koju treba da unište, poput mosta u istoimenom Krvavčevom filmu za koji je Golubović pisao scenario preuzima ulogu junaka i kao lokacija odlično uspeva da zaigra.
Kao što u MOSTU imamo lik inženjera koji je patriota ali ne može da uništi svoje delo, tako u CRVENOM UDARU imamo lik nemačkog oficira koji je pre rata bio rudar, štrajkač, i koji pokušava da očuva proizvodnju u rudniku kroz što manju represiju nad rudarima što se na kraju ispostavlja kao greška.
Dakle, pored tehnike i rudarska etika ima jako važnu ulogu u ovom filmu. Pitanja rudarske etike su dosta često tretirana u našem filmu i rudari su uvek uzimani kao simbol socijalizma.
Ipak, ono što se ispostavlja kao mana filme jeste dosta sporednih događaja u priči koji su uvedeni u film i koji uprkos pokušajima da deluju kao produbljivanje karaktera samo ubijaju tenziju i mute fokus priče. isto tako, Bizetićeve akustičarske patriotske numere koje otvaraju i zatvaraju film su zanimljive kao fetiš ali dosta nevešto pokušavaju da povežu tadašnju akciju sa aktuelnim političkim trenutkom.
Kada je reč o političkim problemima, o njima sve piše u Tirnanićevoj knjizi CRNI TALAS. Međutim, sam film se izvan neke dosta blage političke korektnosti izražene kroz podvlačenje činjenice da su se svi zajedno borili porotiv okupatora uopšte ne opterećuje nacionalnim atipičnostima tog kraja. Nemci u jednom momentu pomisle da nacionalno podele rudare i okrenu ih jedne protiv drugih ali se potom ta linija priče zabašuri. U filmu nema kolaboracionista, jedini negativci su Nemci.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment