OBRAČUN (1962)

OBRAČUN Živorada Žike Mitrovića je nastavak priče o kapetanu Ramizu Lešiju i njegovim obračunima sa balistima. Ramiz Leši je bio glavni junak filma Mitrovićevog blokbastera KAPETAN LEŠI i jedan od prototipskih naslova tzv. “partizanskog vesterna”. OBRAČUN je nažalost bitno slabiji od KAPETANA LEŠIJA prvo zato što u pogledu karakterizacije i samog Lešija i njegovih protivnika prilazi bez ikakve pažnje, kao da nastavak ne mora imati neku naročitu autonomiju.

Ono što je doduše nesporno jeste to da OBRAČUN više podseća na vestern čak i od samog KAPETANA LEŠIJA ali nažalost domet mu je bliži nekom minornom B-vesternu. Vestern estetika filma čini da na neki način OBRAČUN gubi onu autentičnost tog partizansko-kaubojskog spoja, odnoseći prevagu u smeru nekakvog bezličnog vesterna o kaubojima i Indijancima.

Srećom, OBRAČUN nije pomutio dubok trag koji je KAPETAN LEŠI ostavio ne samo u kinematografiji već i u jugoslovenskoj popularnoj kulturi.

* * / * * * *

BOMBAŠI (1973)

Reprizirao sam BOMBAŠE Predraga Golubovića, jedan od najzanimljivijih partizankih filmova u istoriji tog podžanra. Golubovićev film je poznat po naslovu - BOMBAŠI su bili tzv. "ručna atriljerija" NOV i dosta često su pominjani, a danas kadar iz ovog filma egzistira u jednoj potpuno tendencioznoj i pogrešnoj formi, smešten kao ilustracija stripovske infantilizacije NOB u filmu CINEMA KOMUNISTO Mile Turajlić. Kadar o kome je reč je peckinpahovski slowmotion u kome se Đoko i Kovač, odnosno Bara i Smoki, dobacuju bombama kao žongleri a onda ih bacaju na okupatorski bunker. Ovaj kadar sumira i razigranost i smisao za humor i estetizaciju rara unutar ovog filma i samo neko ko je zalutao u bioskop može da ga iskoristi za ilustraciju "gluposti" partizanskog filma.

BOMBAŠI su u određenom smislu dekonstrukcija partizanskog filma. Formalno, reč je o prilično regularnom, svedenom, partizanskom akcijašu na liniji Hajrudina Krvavca, međutim odnosi među likovima su puni humora kao u buddy vesternima ili policijskim filmovima. Đoko i Kovač su spadala ali i heroji-bombaši, i jednaku energiju ulažu u osmišljavanje raznih psina i napade na neprijatelje.

Međutim, ono što je interesantno jeste strukturalna, produkciona pa i žanrovska paralela koja se može povući između BOMBAŠA i MALOG BUDA. Naime, i BOMBAŠI su nastali prvo kao kratki film koji potom produžen u celovečernji. Završnica BOMBAŠA u kojoj vladaju humor i suptilni suspense, ali ne i akcija, zapavo je bila Golubovićev kratki film. Potom je na osnovu karaktera i postavke razrađeno prvih sat vremena. Kao neko ko je imao iskustva sa takvim zahvatom mogu reći da je Golubović to uradio na uspešan način (i vrlo sličan kao u MALOM BUDU). Naime, uspeo je da dobro analizira ritam kratkog filma i detalje vezane za karaktere i njihove osobine i da ih razigra u uvodnom delu. BOMBAŠI mogu biti korišćeni kao odlična pokazna vežba kako se koncipira film koji će se snimati u iznuđenim etapama ili bazirati na "proširivanju" uspešnog kratkog filma.

BOMBAŠI su zbog svog ikonoklastičnog pristupa NOBu ušli na "mala vrata" ali danas u kinematografiji u kojoj su "mala vrata" redovan modus operandi, ovakav film treba da bude redovan deo filmskog programa kako za studente režije tako i za studente dramaturgije.

Golubović je inače bio vrlo zanimljiv reditelj partizanskog filma a kad je reč o scenarističkom radu, rekao bih da je on možda i najznačajniji scenarista partizanskog filma i to upravo u njegovoj repertoarskoj formi. Golubović je potpisao scenarije za neke od najnapetijih i ikonoklastičnih partizanskih filmova. Njega možemo smatrati svojevrsnim Leoneom partizanskog filma.

BOMBAŠI imaju nekoliko antologijskih komičnih set-pieceova - od scene u bolnici koja kulminira scenom operacije bez anestezije, preko susreta sa majstorom koji pijukom popravlja prugu pa sve do celog finala u vozu.

Golubović u vizuelnom smislu fino vodi film, linijom između konvencionalnog repertoarskog partizanskog filma i suptilnih art house intervencija. Art detalji su prisutni u montaži a ceo postupak vrhuni onim opisanim kadrom.

Jedini element film koja je upadljivo zastareo jeste detalj koji je u vreme premijere bio nov i avangardan a to je moderna kantautorska pesma Borisa Bizetića što je u tradiciji špagetivesrna i Golubović je slično postupio i u CRVENOM UDARU.

BOMBAŠI su odličan jugoslovenski film i bitan naslov partizanskog filma. Međutim, ovaj film ima naročit značaj danas pošto je nastao u okolnostima u kojima se danas češće radi nego onda - glumci su dostupni, neka minimalna sredstva takođe ali pojedini pogledi na film moraju da se probijaju težim putem.

* * * 1/2 / * * * *

RAFAL U NEBO (1958)

Godine neposredno posle rata bile su tema mog prvog predavanja o partizanskom filmu u DOBu, a jedna od specifičnosti tog perioda jeste da su u periodu dosta svežih trauma kojima su bili izloženi i filmski radnici i gledaoci, nastajali filmovi o NOBu koji su istovremeno bili i preteča i izuzetak u odnosu na našu tipičnu percepcioju partizanskog filma.

Hteli-ne hteli, mi poistovećujemo partizanski film sa akcijašima Hajrudina Krvavca, partizanskim vesternima Žike Mitrovića, istorijskim freskama Veljka Bulajića ili dekonstrukcijama rata poput onih koje su radili Žika Pavlović ili Puriša Đorđević. Međutim filmografija partizanskog filma je mnogo bogatija a rekao bih da su sami politički procesi kao takvi bili mnogo ozbiljnije prikazani upravo u ovoj ranoj fazi partizanskog filma, naročito ako imamo u vidu da je kasnija „demistifikacija“ NOBa mahom proizilazila iz infantilizacije određenih događaja, odnosno sa pomeranjem akcenta sa društvenog procesa na tobožnje razotkrivanje pojedinih događaja.

Otud i prilika da repriziram deo filmova iz te faze, među kojima je i RAFAL U NEBO Vanje Bjenjaša, jedan od rediteljskih radova našeg čuvenog montažera u kome je na scenariju sarađivao sa Bogdanom Jovanovićem, prilično plodnim scenaristom koji je najpoznatiji po svojim saradnjama sa Jovanom Živanovićem, sa kojim je uostalom tesno sarađivao i Bjenjaš.

U osnovi RAFAL U NEBO možemo opisati kao partizanski vestern, ali ne u maniru Žike Mitrovića i akcentom na potere i oružane sukobe već više na liniji kamernijih osvetničkih vesterna sa depresivnom atmosferom, kao recimo u radovima Anthony Manna.

Lepo je videti Berta Sotlara, sjajnog slovenačkog mačoa (koliko god to neverovatno zvuči), u glavnoj ulozi partizanskog oficira koji neposredno po završetku rata odlazi u zavičaj i tamo nalazi zgarište svoje kuće, shvata da mu je porodicu pobio lokalni četnički vojvoda a zatim kreće za njim kako bi ga ubio. Njegove kolege partizani pokušavaju da ga spreče, naročito kad naslute da će možda sprovesti svoju osvetu tako što će pobiti četnikovu porodicu.

Ekstremnost situacije, prirodno, ublažena je krajem u kome sam partizan na kraju ne može da sprovede osvetu u delo, ali sve do tog samog kraja koji je zapravo najmanje uverljiv i previše artificijelan, imamo jednu dosta efikasnu i ubedljivu priču o osveti koju čak ni poneka deonica politički korektnog moralisanja od strane partiozanskih starešina ne može da pokvari.

Posle bogatog montažeroskog iskustva, Bjenjaš je prirodno stekao vrlo izgrađen rediteljski stil u kome vrlo precizno, sugestivnim kadriranjem i montažnim rešenjima priča priču, u suštini bez potrebe za preobimnim dijalozima sa dosta vizuelne ekspresije.

Uslovno, mogli bismo konstatovati da je u istoriji naše kinematografije bilo bolje glumljenih filmova, to je tačno, ali u tom periodu Bjenjaš nije pao izvan nekog standardnog nivoa kad je reč o glumačkoj igri, a u par slučajeva imao je i inspirisana rešenja na nivou podele.

Što se Sotlara tiče, nesumnjivo je napravio veliku karijeru u našem filmu, ali kada pogledamo u ovom filmu vidimo jugoslovenskog Jean Louis Trintignanta u najavi, a takav opus on ipak nije uspeo da ostvari.

Iako RAFAL U NEBO nije jedini film koji govori o ličnoj odmazdi za počinjene zločine tokom rata, uz VANDU KOS spada među najranije filmove na tu temu. Ona je i kasnije naravno imala dosta efektnih primera, od kojih je najčešće repriziran KRAJ RATA Dragana Kresoje.

Glavni adut filma pored zanimljive teme i efektne egzekucije jeste suštinska jednostavnost priče koja ipak nikada ne iskorači u banalnost i nerazvijenost već doprinosi eleganciji filma, dosta retkoj u našoj kinematografiji tog vremena.

Ako uzmemo u obzir da je ovaj film snimljen 1957. godine, dakle u fazi kada se ne bi očekivalo da se NOB problematizuje na takav način, i da se uprkos partijskoj kontroli otvaraju ovakve, na nivou potencijala, provokativne teme lične vendete u (posle)ratnim uslovima, RAFAL U NEBO zaslužuje veliku pažnju i zapaženije mesto u istoriji partizanskog filma.

* * * / * * * *

DO POBEDATA I PO NEA (1967)

Pogledao sam DO POBEDATA I PO NEA Žike Mitrovića. Ovaj film iz njegove makedonske faze govori o završnici rata i dilemama koje se postavljaju pred oslobodioce koji su morali da pročiste žito od kukolja i da uprkos tome što su bili žrtve i željni osvete ne postanu dželati. Naravno, Mitrovićev film na kraju prikazuje junake koji prevazilaze sve svoje zablude i pravedno presude svakome, međutim, uvođenje motiva odmazde, prekih sudova za razne stvari i vrlo relativnih definicija saradnje sa okupatorima ispunjava film jednom prilično spooky atmosferom - odnosno, reklo bi se, film pokazuje šta je sve moglo da se desi a nije se desilo na takav način da upravo deluje kao da najgore uopšte nije sprečeno. Taj efekat je pre svega postignut time što su sve pretnje, zablude, žrtvovanje nedužnih postavljeni vrlo uverljivo, a sve instance u kojima partizani uspevaju da pokažu zrelost i izdignu se iznad situacije pamfletski i uglavnom manje uverljivo.

U tome je osnovni i problem ovog filma, čak i da ne dovodimo u pitanje autorovo uverenje čini se da je efekat falsifikata upravo postignut time što se zabašuruje problem koji je očigledno jasan publici. Drugi problem je to što film ima nešto više likova nego što može da se isprati u ovoj minutaži i čini mi se da je tempo preintenzivan za toliki broj sudbina i motivacija kojih se Mitrović laća.

S druge strane, film obiluje Mitrovićevim obeležjima kao što su vrlo efikasno pripovedanje, jasni odnosi među likovima, dobro prikazana atmosfera makedonske varoši, sve one vrednosti koje je mogao preuzeti iz tradicije vesterna.

DO POBEDATA I PO NEA je solidan ali manje zanimljiv film u opusu ovog velikog autora.

* * 1/2 / * * * *

KOTA 905 (1960)

Pogledao sam KOTU 905 Mata Relje, film koji bi se uslovno mogao nazvati partizanskim iako se zapravo bavi fazom "jurenja bande" po vrletima.

Mate Relja je snimio film po scenariju Milutina Jankovića koji je u našoj kinematografiji scenaristički opus koji obeležavaju efikasni, žanrovski filmovi smešteni u udbaški milje. Janković je pisao OPASNI TRAG koji govori o aktivnostima Službe na Kosovu dok KOTA 905 govori o mladom operativcu OZNE koji se infiltrira u četničku grupu koja se krije na planinskom području i vešto koristi podršku lokalnih gazda, ucenu i geografski položaj.

Zaplet je vrlo jednostavan ali precizno koncipiran, kada OZNA presretne radio signal četničke grupe, ona infiltrira svog čoveka umesto predstavnika emigracije koji im je poslat. Stvari se komplikuju kada u posetu ocu, inače četničom jataku, dođe devojka iz grada koja je prethodno sasvim slučajno srela kapetana OZNE koji se sada predstavlja kao Major kraljevske vojske.

Likovi su izloženi efikasno, i na nivou zapleta KOTA 905 spada u red uspelijih "malih" partizanskih filmova. Relja se naročito istakao sa odabirom glumačke podele pošto je ulogu leading mana dao Dušku Bulajiću, jednom od najupečatljivijih lepotana naše kinematografije tog doba, dok se u sporednim ulogama među četnicima mogu videti Pavle Vujisić, Milan Srdoč, Stole Aranđelović i Dušan Janićijević koji likovima četnika daju jednu humanu dimenziju. Štaviše, četnici su u ovom filmu prikazani kao ljudi koji ne mogu da prihvate poraz, ali su izgubili iluzije i motivaciju, žele da se vrate kući, ali su ometeni deluzijama svojih oficira (Majora Momira, vođu četnika igra Ilija Džuvalekovski) ili psihopata koji su okusili krv i ne mogu da se adaptiraju na bilo šta drugo (lik kog igra Stole Aranđelović).

Jedan od osnovnih dramaturških problema je zapravo u tome što maltene veći akcenat daje skrivanju četnika nego operaciji protiv njih, ali se film svakako i izdvaja po tome što četnici nisu prikazani crno-belo kao u mnogim drugim filmovima.

Relja je realizovao film prilično kompetenetno, uz pomoć čuvenog DPa Tomislava Pintera, ali ne može se govoriti o nekim naročitim rediteljskim obeležjima koja bi izdvojila ovaj film. Ipak, za pohvalu je to što iako se ne izdvaja KOTA 905 spada među kompetentnije realizovane filmove svog žanra & vremena.

* * * / * * * *

EŠALON DOKTORA M (1955)

Reprizirao sam  EŠALON DOKTORA M, prvi film Žike Mitrovića, sigurno jedan od najefektnijih debija u istoriji naše kinematografije.

U ovom filmu, Mitrović je po prvi put ponudio svoju formulu kosovskog vesterna u priči o doktoru koji mora da preveze ranjenike iz izolovane Drenice do Peći, vođi balista koji je strah i trepet u tom kraju, i mladim emancipovanim Albancima koji žele da se izvuku iz tog ekstremističkog kruga.

Za razliku od tipičnih WW2 filmova, iako se formalno ovaj film dešava posle oslobođenja Kosova, i dalje su balisti u dosluhu sa Vermahtom dakle formalno je i dalje reč o WW2 filmu, likovi su mnogo bolje motivisani. Naime, s jedne strane imamo junake koji su antifašisti čiji je proboj motivisan nedostatkom lekova a sa druge balističkog vođu koji je zapravo iz begovske kuće i bori se protiv komunista pošto se plaši da će mu oni oduzeti zemlju i podeliti seljacima.

Sukob emancipovanih Albanaca i balista je takođe vrlo zanimljiv pošto je beg školovao mladog sinovca kako bi završio prava i bio vlast kada se oni izbore za svoje interese, odnosno preuzmu vlast ali se obrazovani okrenuo protiv njegga. U scenama njihove konfrontacije, obojica imaju podjednako dobre argumente i reklo bi se da iako je nastao u trenutku kada je na Kosovu bilo veliko nasilje i haos, EŠALON DOKTORA M. nije plakatski film.

Kad je reč o akciji, Mitrović se potpuno vodio konvencijom vesterna i EŠALON DOKTORA M. je srpski STAGECOACH, sa zavšnicom u klisuri koja spada među najmoćnije akcione scene ikada privoljene na filmsku traku u SFRJ.

Film je crno-beli, ali sasvim je na liniji američkih B-ratnih filmova tog perioda, i po dinamici i po dramaturgiji koja vrlo precizna i odlično razvija priču.

Žika Mitrović je sa ovim filmom pokazao koliko može da pruži i iskazao je žanrovsku preciznost kakva se kasnije retko sretala u našoj kinematografiji. Prostor Kosova i Makedonije ostaće teritorija na kojoj se on najbolje snalazio. Ubrzo potom uslediće njegov najveći hit u sličnom miljeu KAPETAN LEŠI i jedan od njegovih najboljih filmova, a svakako među najboljim jugoslovenskim, BRAT DOKTORA HOMERA.

* * * / * * * *

DVOSTRUKI OBRUČ (1963)

Kad sam rekao da je vreme montiralo film DVOSTRUKI OBRUČ, mislio sam pre svega na ruiniranost kopije koju smo gledali. Ne samo da je slika žestoko degradirana već i pozamašni delovi filma fale što prilično smeta kada se tumače montaža i ritam.

Reč je o vrlo zanimljivom filmu iz NOBa koji bi se mogao podvesti pod žanr akcionog trilera. Scenario je napisao Ivo Štivičić čiji sam BRISANI PROSTOR nedavno gledao i mogu reći da je Ivo potpuno neočekivano pravi majstor pisanja akcijaša sa teroristčkim elementom. Naime, Iva znamo iz nekih potpuno drugih konteksta.

DVOSTRUKI OBRUČ se na neki način može čitati kao RIO BRAVO in reverse. Pošto su ovde junaci mahom izvan kuće i pokušavaju da prodru u nju.

Ilegalca sa poternice igra Severin Bijelić koji uspeva da nas ubedi zbog čega je on toliko bitan i daje svom inače pasivno postavljenom liku izvesnu težinu. Partizane iz njegove ekipe igraju Bata Živojinović i Boris Dvornik u jednom od svojih ranijih partnershipa. Boris Dvornik je mlad i izgleda fenomenalno, daleko od karikature u koju će se kasnije pretvoriti.

Međutim, što se glumaca tiče, show krade jedan od mojih omiljenih ex-yu glumaca Bert Sotlar, slovenački Trintignant i Heston u jednom, jedan od najupečatljivijih villaina jugoslovenskog filma koji je igrao dosta, a opet nedovoljno da se iskoristi njegov fenomenalan izgled i disciplinovan underplay, podvučen slovenačkim izgovorom srpskohrvatskog jezika. Naravno, daleko je Sotlar od autsajdera jugoslovenskog filma. On je ipak igrao dosta i bio je priznat glumac, međutim danas je prilično zaboravljen a takav tip glumca je gotovo istrebljen iz naših regionalnih kinematografija.

Štivičićev scenario nije ništa epohalno, međutim nudi jednu zaista dobro postavljenu hostage situaciju, vrlo je kameran i iako se bavi već dosta puta rabljenom temom nije dosadan. Što se samog formalnog sklada tiče, čini mi se da ga remeti uvod u kome se relativno brz smenjuju lokacije da bi praktično druga dva čina bila smeštena na jednom mestu što remeti protok vremena. Isto tako backstory Dvornikovog lika je redundantan pošto ni u jednom momentu ne zaigra to što je on novopridruženi član ekipe. Međutim, ovo su sad sve primedbe koje su ma koliko važne u suštini samo unapređivanje jednog vrlo solidnog scenarija, nastalog 1963. godine što mu samo daje na kvalitetu, imajući u vidu uzore kojima je Štivičić tada raspolagao.

Tanhoferova režija je vrlo disciplinovana sa dosta dobrih pokreta kamere koji su još uvek bili dosta ekskluzivni u tadašnjem jugoslovenskom filmu. Direktor fotografije bio je najčuveniji jugoslovenski DP Tomislav Pinter i po ovom filmu je jasno kako je kasnije izrastao u velikog maga. Akcione situacije su mahom solidno urađene na nivou inscenacije iako u pojedinim slučajevima glumci nisu dorasli zadacima koje pred njih postavlja Tanhofer.

DVOSTRUKI OBRUČ je NOB triler vredan pažnje koji treba nabaviti za svoju kolekciju.

* * * / * * * *

REKVIJEM (1970)

Reditelj BOMBE U 10 I 10 je imao još jednu samostalnu režiju u našoj kinematografiji. To je REKVIJEM, ponovo američka koprodukcija, ovog puta dodatno začinjena saradnjom sa Kosova Filmom i snimanjem na neverovatno filmičnim lokacijama u srpskoj južnoj pokrajini. REKVIJEM je dostupan u raznim verzijama tako da tu ima dosta konfuzije u spoju sa nemarom naših producenata prema vlastitim filmovima.

U svakom slučaju, ako je Žika Mitrović pravio partizanske vesterne, onda je Časlav Damjanović uspeo da ih odvede korak dalje i napravi prvi jugoslovenski egzistencijalistički partizanski vestern.

REKVIJEM pokazuje snažan upliv Crnog talasa i upečatljiv rediteljski rukopis kakav se retko sretao u partizanskom filmu, pa i u našem filmu tog perioda uopšte. Damjanovićev film ima neurotičnost zrelih vesterna Anthony Manna, njihov minimalizam, i fatalizam dramaturgije Crnog talasa.

Fotografija Aleksandra Petkovića izvlači maksimum kako iz fascinantnih kosovskih lokacija tako i iz vrlo ekspresivnih pokreta kamere koji svemu daju dozu visoke estetizacije i doprinose košmarnoj atmosferi filma.

Slično BOMBI U 10 I 10, REKVIJEM je nastao u koprodukcionom okolnostima tako da se u njemu opet ne insistira na ideološkoj obojenosti junaka. Nema puno ni petokraka ni kokardi, u filmu se čak ni ne vide Nemci, sukob je između grupe partizana i grupe neoznačenih kvislinga, sveden na živopisne lokacije male železničke stanice kroz koju mora proći voz i malog mosta koji se mora srušiti.

Ty Hardin igra glavnu ulogu, usamljenog osvetnika, partizana pod imenom Major koji dolazi na izolovanu železničku stanicu koja živi u bezakonju između zaraćenih strana. Na stanici živi svedena ekipa vestern likova, mutni šef sa malim sinom, Skretničar invalid sa tajnom, usamljena udovica i Seljak koji gleda svoja posla a oko stanice lutaju četnici-kvislinzi zloglasnog komandanta Gavrana.

Gavrana takođe igra Amerikanac Dale Cummings, inače bivši marinac i epizodni glumac. A udovicu italijanska lepotica Giorgia Moll koja nema značajniju ulogu u istoriji filma ali je zabeležila par rola u poznatim filmovima.

Damjanović je ponovo izuzetno vešt u inscenaciji akcionih scena kao i u BOMBI U 10 I 10, međutim, ovde je jasna intencija da pokušava da napravi film sa većom autorskom pretenzijom i jačim ličnim pečatom. Ako bi smeštali ovaj film u okvire tadašnje kinematografije, rekao bih da u sebi ima nešto od Rakonjčeve vizuelne ekspresivnosti. Ono što mu nedostaje, premda je to možda bio i znak tih vremena, jeste malo bogatiji tok priče u sredini filma. Ukoliko je namera bila da se sve ogoli, onda je ona dosledno sprovedena ali u pojedinim fazama nije dovoljno nadgrađena drugim sredstvima.

Otud, uprkos tome što je u nekim širim okvirima REKVIJEM i zanimljiviji film od BOMBE U 10 I 10 jer pokušava i uspeva da prevaziđe žanr, BOMBA je ipak kompletnije ostvarenje. S druge strane, upravo po odmaku od akcionih konvencija, REKVIJEM deluje začuđujuće moderno, ne bih ga smatrao anahronim da se pojavi danas kao srpski film i bez problema bi funkcionisao kao naš odgovor na ŽIVE I MRTVE ili JOZEFA. Naravno, možda u nekoj dobro očuvanoj verziji nema nekih od ovih strukturalnih problema.

Abdurahman Šalja je kao kosovski filmski "tzar" ponekad bio suvišan ali obavezan deo filmova snimanih u pokrajini. U ovom filmu, on prilično dobro funkcioniše u ulozi Šefa Stanice.

Ipak, možda ono što je pored usporenog starenja ovog filma, može biti poučno našim rediteljima jeste način na koji je Časlav Damjanović rešavao problem nametnutih stranih glumaca. On je akcenat stavljao na njihovu ubedljivu igru u kadru, a dijalog im je nahsinhronizovan. To na kom su jeziku tokom snimanja postizali svoju glumačku ekspresiju zapravo i nije bitno. Pravilno je smatrao da nema potrebe kontekstualizovati činjenicu da je reč o strancima već da treba izvući ubedljivu glumačku igru a to što dijalog deluje asinhrono pre deluje kao problem tonske obrade nego problem glume. A svakako je bolje da publika misli kako je u filmu loše urađen ton nego da je loše odigran, zar ne?

* * * / * * * *