SRETNI UMIRU DVAPUT (1966)

Pogledao sam SRETNI UMIRU DVAPUT Gojka Šipovca. Šipovac je bio pomoćnik režije Hajrudinu Krvavcu i sa njim je radio omnibus VRTLOG ali je nekoliko naslova režirao i samostalno. Šipovčev film SRETNI UMIRU DVAPUT snimljen je po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od kultnih scenarista toga vremena koji radio neke od najznačajnijih filmova Jovana Živanovića, Vojislava Nanovića ili Branka Bauera.

(U glavnoj i nosećoj ulozi pojavljuje se Kole Angelovski, takođe vrlo zanimljiva figra tadašnje kinematografije koji je ubrzo potom pored glume počeo da se bavi pisanjem i režijom. Bogdan Jovanović po imenu i po nekim detaljima priče glavnog junaka Radojice asocira na Malog radojicu iz narodne pesme i junaci unutar filma su svesni te paralele. Glavni junak Radojica je mladi partizan SKOJevac koji je u svom kraju poznat po tome što je ispevao šaljive pesmice o četničkom Vojvodi Dači čije se vojvodstvo doduše dovodi u pitanje. Posle okršaja Radojičine jedinice sa četnicima, on i drugarica prema kojoj on krije svoje simpatije bivaju odsečeni od jedinice i daju se u bekstvo. Za Radojicu potom usledi čitacv niz zgoda, dopada zatvora pa i muka u Dačinim šakama, da bi se potom napravivši se da je mrtav, kao junak narodne pesme oslobodio i vratio u akciju.

Scenario Bogdana Jovanovića je vrcav i duhovit na pravim mestima. Prikaz rata je u ovom filmu crno-beli samo u pogledu solidne fotografije Đorđa Jolića, sve ostalo je nijansirano. Izuzev jedne straže, u filmu nema Nemace, sve ostalo su narod, partizani, četnici i žandarmi i Jovanovićev scenario prikazuje okupirani prostor na kome nema apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Žandari su korumpirani i lenji državni službenici koji i za okupatora rade podjednako neefikasno kao i za svakog drugog gazdu. Četnici su Srbi sa krizom identiteta, zbunjeni i neraspoloženi zato što komuniciraju sa četnicima, dok su partizani organizovani ali nepoverljivi i rigidni, sa okrenutošću ideologiji koja u pojedinim scenama biva dovedena do paroksizma i postaje izvor humora.

Tako je mali Radojica ne samo mali oštroumni mangup iz naroda već i vrstan "parolaš" sa čijim se "politički korektnim rečnikom" pomalo sprdaju i njegovi istomišljenici.

Šipovac ipak nikada gubi kontrolu nad mešavinom humora i ratne tenzije i njegov film ipak nikada ne kliza u otvorenu komediju. Ovo je vedar film o NOBu, sa stilizacijom i dinamikom koja je maltene stripovska, kao kod njegovog čestog saradbnika Hajrudina Krvavca ali i sa karakterizacijom  koja je nešto produbljenija, jednim delom i zato što kod Šipšovca akcija nije glavno gradivo. Njegovi junaci se više nadmudruju nego što se ubijaju mada naravno u filmu ima suspensea, pucnjave i pogibije.

Šipovac i Bogdan Jovanović snimili su film koji nudi jednu autohtonu varijaciju na stripovski partizanski filkm Hajrudina Krvavca, oslanjajući se na narodnu tradiciju nadmudrivanja ali joj i dajući urbanu uglađenost koju je doneo Bogdanović. SRETNI UMIRU DVAPUT tek treba da bude prepoznat kao moćan crowdpleaser koji je odoleo zubu vremena.

* * * 1/2 / * * * *

BALKAN EKSPRES (1983)

BALKAN EKSPRES Branka Baletića, po scenariju Gordana Mihića, stoji u istoriji jugoslovenskog filma kao jedan od najvećih crowdpleasera. Kada bi nekom strancu morali da objasnimo šta je taj film, praktično bismo morali da ga opišemo kao jugoslovenski STING i LA VITA E BELLA spojenim u jedan.

Mihićev scenario kapitalizuje sklomost naših autora ali i naše publike da lako mešaju žanrove i u kreaciji i u recepciji. Glavni junaci su grupa predratnih prevaranata koje ratni vihor satera u situaciju da se predstavljaju kao muzički orkestar u kafani u unutrašnjosti. Ali tu su i okupatori, i kvislinzi i jevrejska devojčica u bekstvu i teror okupatora koji ih na kraju natera da uzmu svoju ulogu i žrtvuju se u narodnooslobodilačkoj borbi.

Baletić je sa izuzetno inspirisanom glumačkom ekipom uspeo da iznese i preplete ove naizgled disparatne elemente i da ih uklopi u celinu koja kod gledaoc budi čitav spektar emocija. Film je dinamičan i duhovoti sa nizom upečatljivih komičnih situacija ali i par snažnih sentimentalnih momenata.

Nastavak je nastao uprkos tome što je postavka izvornog filma bila takva da se ideja sequela nije mogla gajiti. U nsatavku koji je započeo da režira Predrag Antonijević a završio ga je Aleksandar Đorđević u saradnji sa Milošem Radovićem, BALKAN ESKPRES polazi u pomalo neočekivanom pravcu OTPISANIH, sa sentimentalnim detaljima više vezanim za romansu i znatno više partizanske akcije. Drugi deo filma je verovatno zapravo i bitniji u svojoj formi televizijske serije. 

Ipak sudbina filma BALKAN EKSPRES koji sasvim sigurno nije zamišljen kao započinjanje franšize dosta govori o komodifikacija NOBa kao teme koja je nastupila sedamdesetih i osamdesetih. Iako je već ranih šezdesetih, Žika Mitrović pravio serijal od Kapetana Lešija, posle OTPISANIH to postaje jasna strategija. Ipak, izzvorni BALKAN ESKPRES uprkos svojim dopadljivim i rado gledanim detaljima svakako nije pokazivao tu nameru eksplicitno.

* * * / * * * *

OSLOBOĐENJE SKOPLJA (2016)

Pogledao sam OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije, adaptaciju izvanrednog pozorišnog komada Dušana Jovanovića. Komad je bitno izmenjen u odnosu na svoju popzorišnu formu ali nažalost nije pobnoljšan i prilagođen filmu, naprotiv. Samo je sveden na Xtu parafrazu post-jugoslovenske opsesije time kako smo sami prema sebi bili gori od bilo kog okupatora. Praktično, od jednog bitnog dela iz istorije naše pozorišne dramaturgije, OSLOBOĐENJE SKOPLJA svedeno je na eho Radivojevićevog filma KAKO SU ME UKRALI NEMCI samo bitno inferiorniji u svakom pogledu.

Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.

Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.

U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.

* * / * * * *

SAŠA (1962)

Reprizirao sam SAŠU Radenka Ostojića, jedan od klasika partizanskog filma. Gotovo sam se iznenadio koliko dobro ovaj film stoji danas i potpuno je neverovatno da su taj film snimili reditelj koji čak i u okvirima jugoslovenske kinematografije nije smatran prvom ligom i scenarista koji je kasnije dosta zalutao. Međutim, SAŠA je rad koji u izvesnom smislu nadilazi ne samo njihove kasnije radove, već i nivo tadašnje jugoslovenske kinematografije.

Na nivou scenarija Vlastimir Radovanović uspeva da postavi vrlo ubedljive likove mladih mangupa koji su tokom rata bili apolitični i postepeno se radikalizuju i ulaze u borbu nasuprot kojih stoje vrlo solidno postavljeni likovi kvislinga koji takođe imaju svoje specifične motivacije i komplekse koje leče kroz učešće u okupacionoj upravi.

Ono što je međutim ključ uspeha ovog filma jeste što glavni junaci sve do samog kraja ne postaju pioni revolucije već se vode ličnim interesima (da ne kažem interesovanjima) i SAŠA je jedan od retkih partizanskih filmova koji pokazuje taj pustolovni duh partizanskog pokreta.

Gluma je na visokom nivou, i među naturščicima i među starijim glumcima, a već iskusniji igrači poput Radeta Markovića uspevaju da dočaraju vrlo potentnu melodramu i da isprate vrlo specifičnu atmosferu okupirane srpske varošice. Marković je svojevrsni Keyser Soze ovog filma, uostalom kao i sam "Saša" koji je McGuffin i njegova rola uspeva da pomogne uspostvaljanju te vrlo specifične strukture koja je istovremeno jednostavna ali sugeriše i neke perfidinije oblike manipulacije. Bekim Fehmiu takođe ima jako efektnu pojavu kao žandarm.

Za SAŠU se može reći da je verovatno najličniji Radovanovićev scenario pošto je delom baziran i na njegovom ličnom doživljaju rata. Pa ipak stepen relaksiranosti likova i minimum političkog propovedništva zaista iznenađuju. Neposrednost glavnih likova prevazilazi čak i urbanu spontanost koju imaju OTPISANI.

Prikaz kvislinga je, kako rekoh, produbljeniji nego inače i u nekoliko navrata SAŠA prikazuje njihovu pseudo-patriotsku "domaćinsku" retoriku na prilično korektan način.

Međutim, Ostojićeva režija je drugo veliko iznenađenje. Ostojić je naime bio prvashodno pomoćnik režije, radio je neke kratke i dokumentarne filmove a do te mere nije gradio rediteljsku reputaciju da je bio poznat po tome da je rado davao da ga kao "jugoslovenskog" reditelja potpišu na stranim filmovima koji su realizovani kao koprodukcije. Ipak, u saradnji sa DPjem Nenadom Jovičićem, jednim od inače najsofisticiranijih filmskih umetnika u SFRJ, Ostojić snima film jednog vrlo specifičnog vizuelnog identiteta naročito na nivou korišćenja pokreta kamere koji su vrlo moderni, čak i vizionarski za to vreme. SAŠI u tom smislu vreme kao da nije uopšte smetalo.

* * * * / * * * *

ORLOVI RANO LETE (1966)

U sklopu istraživanja za esej o Mihizovom scenarističkom radu reprizirao sam ORLOVI RANO LETE Soje Jovanović, ekranizaciju romana Branka Ćopića na čijoj su adaptacijiji radili Mihiz, Soja i DP Nenad Jovičić.

Jovičić je jedan od ključnih DPjeva u jugoslovenskoj kinematografiji pre sve po nekim landmark filmovima koje je radio među kojima je i prvi kolor u POP ĆIRI I POP SPIRI a među njegove izuzetne fotografije svakako bih uvrstio crno-beli fantasy ČUDOTVORNI MAČ Vojislava Nanovića ili senzacionalni kolor LJUBAV JE MODA. Međutim, Jovičić je bio atipičan i po tome što je često imao ulogu ko-scenariste na filmovima i neke vrste ko-autora koju je još na nivou scenarija vršio upliv i nudio vizuelna rešenja. Otud se Jovičić namtnuo kao jedan od najstudioznijih DPjeva u našem filmu.

ORLOVI RANO LETE je interesantan iz današnje vizure zbog jednog Ćopićevog detalja a to je korišćenje priče o Drekavcu koji plaši stanovništvo. Kod Dragojevića je Drekavac okosnica priče o tunelu, dočim u ORLOVIMA Drekavac predstavlja jedan od detalja i strahova onih koji zalaze u šumu. Dok je kod Dragojevića, Drekavac postavljen kao svojevrsni demon potisnutog nacionalizma i nenamirenih dugova, kod Ćopića u ORLOVIMA a naročito u filmu nema te vrste nacionalnih sukoba. Oni su direktni kroz sukob lokalnog stanovništva i ustaša. Sam film se nalazi duboko ukorenjen u tzv. Drugoj fazi partizanskog filma kada je NOB korišćen kao milje u kome se dešava određena vrsta žanrovske priče. u konkretnom slučaju ORLOVA, to je omladinska, pustolovna, priča sa snažnim mentalitetskim zaleđem a sam rat je samo milje i povod za veliku pustolovinu i obračun na samom kraju. Likovi ustaša nemaju nikakav identitet, oni su tu kao bezimeni amorfni negativci i u izvesnom smislu, film se njima toliko malo bavi da je njihova negativnost više esencijalizovana kroz istorijsko iskustvo nego kroz njihove gestove u filmu.

Kad je reč o samoj adaptaciji ona u dramaturškom smislu nije dobra pošto su se Soja i Mihiz opredelili da ne vode klasičnu priču nego da film baziraju na nekoliko situacija koje kroz svoju gradaciju dovode do transformacije likova. Samim tim, nema klasičnog razvoja priče ni na planu dinamike već je film grubo podeljen na dva dela. Prvi deo traje do pola filma i to je priča o tome kako su klinci bežeći od škole postali hajduci a drugi deo je kako njihovo hajdučko iskustvo može biti korisno tokom rata sa ustašama. U formalnom smislu, svakako da je početak drugog svetskog trebalo da ima snažniji efekat na priču, i da posluži kao uzbuđujući momenat koji pokreće priču a da ujedinjenje starih i mladih bude neka vrsta kulminacije posle koje ništa više neće biti isto.

Na globalnom nivou, drugi problem je dosta delikatan miks laganih dečjih zavrzlama sa dosta ozbiljnim ratnim pitanjima i to ne zbog nasilja u jednom neočekivanom kontekstu već zbog prilično neubedljivog, plakatskog, efekta koji film ima na kraju pošto u poslednjizh pet minuta od jedne relativno dezideologizovane priče o nekim juncima postaje propartizanski pamflet bez ikakvog smisla i uvod jednu nepotrebnu patetičnu dimenziju koja ne prositiče ni iz situacije ni iz karaktera.

Deca kao učesnici rata ili osobe traumatizovane ratom jesu jedna od bitnih karakteristika partizanskog filma. Uostalom za r nisu deca simbol totalnog rata u kome jedna strana upošlajava apsolutne sve ljudske resurse nezavisno od pola i životne dobi. U tradiciji partizanskog filma imamo naslove poptut MIRKA I SLAVKA i SAŠE u kojima deca ubijaju, a zatim i BOŠKA BUHU u kome je situacija sa decom-ratnicima data u jednom osećajnijem maniru. Na potpuno suprotnom polu su Čengićevi MALI VOJNICI koji ozbiljno govore o ratnim traumama dece koja su prošla Drugi svetski rat. ORLOVI RANO LETE su najbliži fikcionalnosti MIRKA I SLAVKA i sentimentu BOŠKA BUHE ali bez dece koja zaista ubijaju.

* * 1/2 / * * * *

MIRKO I SLAVKO (1973)

MIRKO I SLAVKO je ekranizacija stripa Desimira Živovića koji je proizvela izdavačka kuća Dečje Novine iz Gornjeg Milanovca kao producent. Decenijama pre nego što će Marvel postati prvi strip izdavač koji producira filmove po svojim propertyjima, Dečje Novine su to uradile u SFRJ. Tori Janković je bio reditelj specijalizovan za mračnu stranu rata, i u svetu partizanskog filma, on je mahom radio filmove o nacističkim zločinima, naslove kao što su CRVENA ZEMLJA i KRVAVA BAJKA. Bio je depresivan, alkoholičar i izvršio je samoubistvo a ta depresivna crta bila je očigledna i u njegovim filmovima koji su u fazi kada je partizanski film već postao žanrovska egzibicija bili vrlo mračni i teskobni. Jednim delom, Janković se doticao i sa Crnim talasom.

IGMANSKI MARŠ Zdravka Šozre, takođe jedna od teskobnijih NOB tema bio je Jankovićev pet project i navodno je činjenica da je izgubio režiju tog projekta ubrzala njegov psihički slom koji će rezultirati samoubistvom.

U tom smislu, angažovanje Torija Jankovića da režira MIRKA I SLAVKA bio je neobičan potez koji je usledio osam godina posle izlaska prvog stripa. Umesto nekog življeg reditelja sklonijeg striposvkoj stilizaciji, kao što je recimo Hajrudin Krvavac, Janković je doneo posebnu teskobu ovom projektu i njegov angažman podseća na trend angažovanja serioznih reditelja poput Ang Leeja ili Kennetha Branagha da rade Marvelove ekranizacije.

Otud MIRKO I SLAVKO ne nudi pulpy akciju kao strip, reč je o origin storyju, dark and gritty filmu sa izraženim art elementima.

Film počinje nacističkim upadom u selo kojom prilikom svi pdrasli bivaju odvedeni. Deca ostaju sama u selu i preuzimaju funkcije odraslih simulirajući njihove uloge što je vrlo arty rešenje. Prošlog leta sam u Italiji gledao izvanredan danski film VI DER BLEV TILBAGE koji ima sličnu temu samo sa SF premisom i naravno deca nisu primorana da krenu u gerilski rat kao ovde. Ta arty dimenzija u kojoj se deca igraju odraslih nije nova, naročito je poznata u raznim pozorišnim komadima ali je na filmu uvek interesantna i daje ovom filmu dodatnu dimenziju.

Zatim se naravno deca aktiviraju u borbi, s tim što su Mirko i Slavku tu više vođe kolektivnog otpora nego zasebni superheroji. Ono što je dobro rešenje jeste to što deca koriste svoje autentične klinačke fore u gerilskim akcijama i neke od njih su tako osmišljene da samo deca mogu da ih izvedu.

Ona arty dimenzija o kojoj sam govorio i generalno mračna atmosfera u kojoj ginu roditelji i druga deca čini da ovaj film malo promaši svoju ciljnu grupu i da postane pretenciozniji jer kako rekoh, ovde nema onog uživanja u ubijanju Nemaca kao kod Krvavca. Međutim, MIRKO I SLAVKO je vrlo zanimljiv film, upravo zbog te dimenzije trasgresivne strip ekranizacije koja poozbiljuje comic book property.

Kopija koju sam gledao je nekakav asinhroni VHS rip tako da na osnovu nje zaista ne mogu ući u nekakvo ocenjivanje stilksih i zanatskih elemenata filma, ali u suštini MIRKO I SLAVKO deluje kao kompetentan partizanski film svog doba, negde na nivou proseka unutar žanra ali sa daleko interesantnijom premisom.