OBRAČUN (1962)

OBRAČUN Živorada Žike Mitrovića je nastavak priče o kapetanu Ramizu Lešiju i njegovim obračunima sa balistima. Ramiz Leši je bio glavni junak filma Mitrovićevog blokbastera KAPETAN LEŠI i jedan od prototipskih naslova tzv. “partizanskog vesterna”. OBRAČUN je nažalost bitno slabiji od KAPETANA LEŠIJA prvo zato što u pogledu karakterizacije i samog Lešija i njegovih protivnika prilazi bez ikakve pažnje, kao da nastavak ne mora imati neku naročitu autonomiju.

Ono što je doduše nesporno jeste to da OBRAČUN više podseća na vestern čak i od samog KAPETANA LEŠIJA ali nažalost domet mu je bliži nekom minornom B-vesternu. Vestern estetika filma čini da na neki način OBRAČUN gubi onu autentičnost tog partizansko-kaubojskog spoja, odnoseći prevagu u smeru nekakvog bezličnog vesterna o kaubojima i Indijancima.

Srećom, OBRAČUN nije pomutio dubok trag koji je KAPETAN LEŠI ostavio ne samo u kinematografiji već i u jugoslovenskoj popularnoj kulturi.

* * / * * * *

EŠALON DOKTORA M (1955)

Reprizirao sam  EŠALON DOKTORA M, prvi film Žike Mitrovića, sigurno jedan od najefektnijih debija u istoriji naše kinematografije.

U ovom filmu, Mitrović je po prvi put ponudio svoju formulu kosovskog vesterna u priči o doktoru koji mora da preveze ranjenike iz izolovane Drenice do Peći, vođi balista koji je strah i trepet u tom kraju, i mladim emancipovanim Albancima koji žele da se izvuku iz tog ekstremističkog kruga.

Za razliku od tipičnih WW2 filmova, iako se formalno ovaj film dešava posle oslobođenja Kosova, i dalje su balisti u dosluhu sa Vermahtom dakle formalno je i dalje reč o WW2 filmu, likovi su mnogo bolje motivisani. Naime, s jedne strane imamo junake koji su antifašisti čiji je proboj motivisan nedostatkom lekova a sa druge balističkog vođu koji je zapravo iz begovske kuće i bori se protiv komunista pošto se plaši da će mu oni oduzeti zemlju i podeliti seljacima.

Sukob emancipovanih Albanaca i balista je takođe vrlo zanimljiv pošto je beg školovao mladog sinovca kako bi završio prava i bio vlast kada se oni izbore za svoje interese, odnosno preuzmu vlast ali se obrazovani okrenuo protiv njegga. U scenama njihove konfrontacije, obojica imaju podjednako dobre argumente i reklo bi se da iako je nastao u trenutku kada je na Kosovu bilo veliko nasilje i haos, EŠALON DOKTORA M. nije plakatski film.

Kad je reč o akciji, Mitrović se potpuno vodio konvencijom vesterna i EŠALON DOKTORA M. je srpski STAGECOACH, sa zavšnicom u klisuri koja spada među najmoćnije akcione scene ikada privoljene na filmsku traku u SFRJ.

Film je crno-beli, ali sasvim je na liniji američkih B-ratnih filmova tog perioda, i po dinamici i po dramaturgiji koja vrlo precizna i odlično razvija priču.

Žika Mitrović je sa ovim filmom pokazao koliko može da pruži i iskazao je žanrovsku preciznost kakva se kasnije retko sretala u našoj kinematografiji. Prostor Kosova i Makedonije ostaće teritorija na kojoj se on najbolje snalazio. Ubrzo potom uslediće njegov najveći hit u sličnom miljeu KAPETAN LEŠI i jedan od njegovih najboljih filmova, a svakako među najboljim jugoslovenskim, BRAT DOKTORA HOMERA.

* * * / * * * *

CRVENI UDAR (1974)

CRVENI UDAR Predraga Golubovića spada u red partizanskih pop filmova koji su imali probleme sa režimom što samo pokazuje koliko su naslovi ovog profila bili smatrani za potencijalno subverzivne, iako ih danas svi uglavnom percirpiraju kao lagodno snimane režimske filmove.

Golubović je snimio ovaj film u fazi kada partizanski akcioni film ulazi u svoju dekadentnu fazu. Treba imati na umu da je iste godine izašla i UŽIČKA REPUBLIKA i da u ovom času ni Hajrudin Krvavac nije više u punoj snazi.

A Golubovićev film je upravo na Krvavčevoj liniji s tim što za razliku od vrlo disciplinovanog Šibe koji je pre svega na liniji Brian G. Huttona, Golubović unosi i malo Sergio Leonea u miks, dajući CRVENOM UDARU izvesnu razbarušenost.

Iako je kosovski milje karakterističan pre svega za Žiku Mitorvića, Golubović u ovom filmu ne referiše previše na njega. Za razliku od Žike koji je koristio Kosovo kao prostor za vestern sa fantastičnim krajolikom i filmičnim okolnostima, Golubović dosledno ide Krvavčevim stopama-CRVENI UDAR je guys on a mission flick. Meta koju treba da unište, poput mosta u istoimenom Krvavčevom filmu za koji je Golubović pisao scenario preuzima ulogu junaka i kao lokacija odlično uspeva da zaigra.

Kao što u MOSTU imamo lik inženjera koji je patriota ali ne može da uništi svoje delo, tako u CRVENOM UDARU imamo lik nemačkog oficira koji je pre rata bio rudar, štrajkač, i koji pokušava da očuva proizvodnju u rudniku kroz što manju represiju nad rudarima što se na kraju ispostavlja kao greška.

Dakle, pored tehnike i rudarska etika ima jako važnu ulogu u ovom filmu. Pitanja rudarske etike su dosta često tretirana u našem filmu i rudari su uvek uzimani kao simbol socijalizma.

Ipak, ono što se ispostavlja kao mana filme jeste dosta sporednih događaja u priči koji su uvedeni u film i koji uprkos pokušajima da deluju kao produbljivanje karaktera samo ubijaju tenziju i mute fokus priče. isto tako, Bizetićeve akustičarske patriotske numere koje otvaraju i zatvaraju film su zanimljive kao fetiš ali dosta nevešto pokušavaju da povežu tadašnju akciju sa aktuelnim političkim trenutkom.

Kada je reč o političkim problemima, o njima sve piše u Tirnanićevoj knjizi CRNI TALAS. Međutim, sam film se izvan neke dosta blage političke korektnosti izražene kroz podvlačenje činjenice da su se svi zajedno borili porotiv okupatora uopšte ne opterećuje nacionalnim atipičnostima tog kraja. Nemci u jednom momentu pomisle da nacionalno podele rudare i okrenu ih jedne protiv drugih ali se potom ta linija priče zabašuri. U filmu nema kolaboracionista, jedini negativci su Nemci.

* * 1/2 / * * * *

REKVIJEM (1970)

Reditelj BOMBE U 10 I 10 je imao još jednu samostalnu režiju u našoj kinematografiji. To je REKVIJEM, ponovo američka koprodukcija, ovog puta dodatno začinjena saradnjom sa Kosova Filmom i snimanjem na neverovatno filmičnim lokacijama u srpskoj južnoj pokrajini. REKVIJEM je dostupan u raznim verzijama tako da tu ima dosta konfuzije u spoju sa nemarom naših producenata prema vlastitim filmovima.

U svakom slučaju, ako je Žika Mitrović pravio partizanske vesterne, onda je Časlav Damjanović uspeo da ih odvede korak dalje i napravi prvi jugoslovenski egzistencijalistički partizanski vestern.

REKVIJEM pokazuje snažan upliv Crnog talasa i upečatljiv rediteljski rukopis kakav se retko sretao u partizanskom filmu, pa i u našem filmu tog perioda uopšte. Damjanovićev film ima neurotičnost zrelih vesterna Anthony Manna, njihov minimalizam, i fatalizam dramaturgije Crnog talasa.

Fotografija Aleksandra Petkovića izvlači maksimum kako iz fascinantnih kosovskih lokacija tako i iz vrlo ekspresivnih pokreta kamere koji svemu daju dozu visoke estetizacije i doprinose košmarnoj atmosferi filma.

Slično BOMBI U 10 I 10, REKVIJEM je nastao u koprodukcionom okolnostima tako da se u njemu opet ne insistira na ideološkoj obojenosti junaka. Nema puno ni petokraka ni kokardi, u filmu se čak ni ne vide Nemci, sukob je između grupe partizana i grupe neoznačenih kvislinga, sveden na živopisne lokacije male železničke stanice kroz koju mora proći voz i malog mosta koji se mora srušiti.

Ty Hardin igra glavnu ulogu, usamljenog osvetnika, partizana pod imenom Major koji dolazi na izolovanu železničku stanicu koja živi u bezakonju između zaraćenih strana. Na stanici živi svedena ekipa vestern likova, mutni šef sa malim sinom, Skretničar invalid sa tajnom, usamljena udovica i Seljak koji gleda svoja posla a oko stanice lutaju četnici-kvislinzi zloglasnog komandanta Gavrana.

Gavrana takođe igra Amerikanac Dale Cummings, inače bivši marinac i epizodni glumac. A udovicu italijanska lepotica Giorgia Moll koja nema značajniju ulogu u istoriji filma ali je zabeležila par rola u poznatim filmovima.

Damjanović je ponovo izuzetno vešt u inscenaciji akcionih scena kao i u BOMBI U 10 I 10, međutim, ovde je jasna intencija da pokušava da napravi film sa većom autorskom pretenzijom i jačim ličnim pečatom. Ako bi smeštali ovaj film u okvire tadašnje kinematografije, rekao bih da u sebi ima nešto od Rakonjčeve vizuelne ekspresivnosti. Ono što mu nedostaje, premda je to možda bio i znak tih vremena, jeste malo bogatiji tok priče u sredini filma. Ukoliko je namera bila da se sve ogoli, onda je ona dosledno sprovedena ali u pojedinim fazama nije dovoljno nadgrađena drugim sredstvima.

Otud, uprkos tome što je u nekim širim okvirima REKVIJEM i zanimljiviji film od BOMBE U 10 I 10 jer pokušava i uspeva da prevaziđe žanr, BOMBA je ipak kompletnije ostvarenje. S druge strane, upravo po odmaku od akcionih konvencija, REKVIJEM deluje začuđujuće moderno, ne bih ga smatrao anahronim da se pojavi danas kao srpski film i bez problema bi funkcionisao kao naš odgovor na ŽIVE I MRTVE ili JOZEFA. Naravno, možda u nekoj dobro očuvanoj verziji nema nekih od ovih strukturalnih problema.

Abdurahman Šalja je kao kosovski filmski "tzar" ponekad bio suvišan ali obavezan deo filmova snimanih u pokrajini. U ovom filmu, on prilično dobro funkcioniše u ulozi Šefa Stanice.

Ipak, možda ono što je pored usporenog starenja ovog filma, može biti poučno našim rediteljima jeste način na koji je Časlav Damjanović rešavao problem nametnutih stranih glumaca. On je akcenat stavljao na njihovu ubedljivu igru u kadru, a dijalog im je nahsinhronizovan. To na kom su jeziku tokom snimanja postizali svoju glumačku ekspresiju zapravo i nije bitno. Pravilno je smatrao da nema potrebe kontekstualizovati činjenicu da je reč o strancima već da treba izvući ubedljivu glumačku igru a to što dijalog deluje asinhrono pre deluje kao problem tonske obrade nego problem glume. A svakako je bolje da publika misli kako je u filmu loše urađen ton nego da je loše odigran, zar ne?

* * * / * * * *