CAMPO MAMULA (1959)

CAMPO MAMULA Velimira Stojanovića je čvrst i vizuelno ekspresivan film o  logoru koji je izgrađen na tvrđavi u Jadranskom moru, pri cnogorskoj obali. Ovoj moćnoj lokaciji vratiće se srpska kinematografija više od pola veka kasnije u filmu MAMULA Milana Todorovića.

Po scenariju Ratka Đurovića, Velimir Stojanović napravio je mišićav i precizan film o logorašima, njihovom profilu, dakle mahom politićkom i sukobu sa čuvarima koji rezultira sukobom i bekstvom.

Iskusni crnogorski snimatelj Aleksandar Sekulović koji će samo godinu kasnije snimiti još jedan film o logoru i to KAPO čuvenog Gilla Pontecorva koji je realizovan u jugoslovenskoj koprodukciji uspeva da izgradi vibrantnu atmosferu i što je još važnije odlično iskoristi ne samo lokaciju Mamule već i more koje je okružuje. Ovaj film donosi svakako jednu od zanimljivijih crno-belih fotografija svog vremena. 

Stojanović u glumačkoj podeli okuplja talentovane glumce, tada u velikom usponu i u tom domenu praktično nema slabog mesta.

CAMPO MAMULA je daleko od jedinog ratnog filma koji je obrađivao dejstva na primorju ali je svakako jedan od najautentičnijih.

* * * / * * * *

ŠOLAJA (1955)

ŠOLAJA Vojislava Nanovića je slovio za kontroverzan partizanski film pošto je govorio o Simi Šolaji, velikom narodnom komandantu iz NOBa koji je podigao narod na bazi svoje lične harizma i postepeno prešao na stranu partizana. Film je bio kontroverzan zbog toga što je pokazao kako je Šolaja ispočetka bio u saradnji sa oficirama JVuO i onda je prešao na stranu partizana. Istovremeno film prikazuje snažnu netrpeljivost među narodima u Bosni. Glavni negativci su ustaše, dakle Nemci nemaju nikakav protagonizam, a s druge strane okosnica oslobodilačkog pokreta su Srbi, i prikazani su kao ustaške žrtve, a istovremeno postoji tenzija i sa muslimanima koja Srbe prirodno približava četnicima i usled čega pokazuju otpor saradnji sa partizanima.

Sam film ne prikazuje muslimanske zločine, ali se o njima govori jer je Šolajin narod ozbiljno raspoložen da sprovede osvetu nad muslimanima, dočim ih Šolaja u tome umiruje. Naravno, ima tu greenwashovanja, likova upadljivo “dobrih” muslimana, ili članova partizanske čete muslimanske veroispovesti. Pa ipak, snažna etnička netrpeljivost jeste najautentičniji segment ovog filma i deluje najubedljivije.

Paradoksalno ono što je najneuverljivije jesu “ideološke” deonice razgovora među oficirima JVuO ali i među komunistima. Dakle, Šolaja je uverljiv lik, ima harizmu, ima jasnu oslobodilačku ideju, a ovi ideološki usmereni junaci deluju plakatski. Naravno, kako oficiri JVuO iznose neke bizarno naivne konzervativne nazore, tako i partizanski oficiri iznose naivne priče o “samopregoru”, “prevazilaženju sebe” itd.

Reklo bi se da je i gledaocima onog vremena bilo jasno šta je bolje i energičnije od ostalog, šta je najuverljivije a to je upravo ta oslobodilačka uloga Sime Šolaje koja je nadideološka i naravno etnička tenzija koju nose likovi koji ga okružuju.

Nanovićev film je snimljen 1955. i upravo tako i izgleda. Ne može se reći da ga je zub vremena previše nagrizao ali definitivno nije ni vanvremenski klasik koji je bio ispred svog vremena. Ipak, u kontekstu onoga što je partizanski film i Nanovićeva participacija u njemu, važno je napomenuti da spada u onu fazu ove produkcije u kojoj se prikaz okolnosti nije izmakao u stripovskom pravcu, niti je otišao u čistu plakatsku propagandu s jedne ili dekonstrukciju NOBa s druge strane. 

Nanovićev rediteljski stil je jednostavan, neposredan, artikulisan, a stilski se izražava vrlo jasno i efikasno, bez suvišnih ukrasa. Ukupan utisak je vrlo intrigantan jer više nego drugi partizanski filmovi pokazuje složenu etničku sliku koja je doprinela svireposti ratnih dejstava u Bosni.

* * * / * * * *

POVRATAK OTPISANIH (1976)

OTPISANI su bili izuzetno značajan gamechanger u istoriji partizanskog filma. Ova televizijska serija uvela je partizane u popularnu kulturu, kroz priču o beogradskim ilegalcima, žestoko fikcionalizujući autentične događaje iz vremena okupacije Beograda, učinila ih je modernim herojima, istovremeno očaravajući klince i irititajući SUBNOR zbog uvođenja stripovske stilizacije i dinamike akcionog filma.

Serija je snimana u dve etape i u dve različite estetike, a samim tim je obrađivala i dva različita perioda. Crno-bela serija obrađivala je početak okupacije Beograda, a serija u boji njegovo oslobođenje. Iz obe serije izmontirani su bioskopski filmovi, što je u to vreme bio i svetski trend.

Zanimljivo je da film po crno-beloj seriji nije zaživeo među publikom, kao i da je film u boji postao popularniji od serije u koju je trebalo da uvede.

POVRATAK OTPISANIH je film iz 1976. godine koji vraća Otpisane u Beograd da ga pripreme za oslobođenje. Oni se infiltiriraju sa zadatkom da ubiju okorelog kvislinga Majora Gašpara, inače inspirisanog stvarnom ličnošću, a plan realizuju tako što se prerušavaju u svitu zarobljenog kvislinškog ministra.

Paradoksalno, budući smo Otpisane kao likove uveli i “savladali” u crno-beloj seriji, ovde kolorit svemu daju likovi kvsilinga - od odmetnutog četničkog starešine koji se odmetnuo od svih i očajnički luta šumama, preko bonvivana Gašpara i njegovog koljača Misirca do žandarma iz ministrovog obezbeđenja koji se ispostavlja kao opasniji protivnik nego što se slutilo.

Dakle, pored šarma samih Otpisanih, ovde jako bitnu ulogu igraju koloritni negativci i to sve redom kvislinzi raznih provenijencija i četnici, dakle od Nedićevaca do Ljotićevaca, SS špiuna itd.

POVRATAK OTPISANIH je kao i kanonske OTPISANE režirao Aleksandar Đorđević. Film odlikuje lakoća u izlaganju likova, narativna efikasnost, izvlačenje maksimuma iz personality glumaca koji su okupljeni a samo navedene kvsilinge igraju Bata Živojinović, Aljoša Vučković, Ljuba Ćipranić i Milan Gutović. 

U pogledu estetizacije, Đorđević je vrlo jednostavan u izrazu, i POVRATAK OTPISANIH ne nosi onu ambiciju stvaranja vrhunskog jugoslovensog vesterna ili akcijaša kakvu su imali Žika Mitrović, Hajrudin Krvavac ili Časlav Damnjanović. Međutim, POVRATAK OTPISANIH nije limitrian svojim očiglednim televizijskim korenima, čak naprotiv iz njih crpi izvesnu jednostavnost i pitkost koja uklapa Đorđevića u red svojih inostranih savremenika koji su “pekli zanat” na televiziji.

Kao što je crno-bele OTPISANE sinonim ostala serija, tako je za POVRATAK OTPISANIH sinonim ovaj film, što ne znači da serija o fazi oslobođenja nije zanimljiva i da ne zaslužuje revalorizaciju.

* * * / * * * *

ŽARKI (1970)

ŽARKI Đorđa Kadijevića jedan je od prvih i poslednjih pokušaja kinematografije u Pančevu pre nego što ju je obnovio Milan Todorović sa svojim filmom ZONA MRTVIH. Reč je o filmu koji je po osnovama svog nastanka komemorativan ali je po svom izrazu umetnički vrlo ambiciozan i sa potencijalom za višeslojno čitanje.

Ovaj film iz 1970. donosi niz vrlo interesantnih postupaka, ne samo u pogledu priovedačkih tehnika,već i na nivou sadržaja.

U određenom smislu, ŽARKI možemo posmatrati kao svojevrsni rimejk PRAZNIKA Đorđa Kadijevića koji je snimljen tri godine ranije. U PRAZNIKU grupa raspojasanih četnika spasava a onda ubija američke pilote tokom seoskog slavlja, dočim ovde grupa folksdojčera i mađarskih nacista meštana zarobljava i muči lokalnog partizana sa namerom da od njega izvuku informacije ili ga naprosto slome. Uprkos svojoj nadmoći oni u tome ne uspevaju.

Ovo kada se prepriča zvuči kao plakatski film, ali ŽARKI je sve samo to nije. Naime, ovo je egzistencijalistička priča o otporu i kolebljivosti onih koji su nadmoćni. Glavni junak je pasivan kroz maltene ceo film, ali vodi se svojim životnim principom, ne želi da se prepusti i umre na način na koji žele njegovi krvnici i Kadijević iz svega toga uspeva da izgradi jednu dublju priču o snazi čoveka, otpora, volje i zla.

ŽARKI je na špici označen kao komemorativni film ali je po svom duhu sve sem toga. Proizveo ga je pančevački Kino klub a estetika filma je kinoklubaška i crnotalasovska. Ovo je film stanja, izuzetno atmosferičan, sa razbarušenim mizanscenom, spontanošću u kompoziciji kadrova, karakterima koji odstupaju od bilo kakve ideološke matrice, i pričom koja samo kada se prepriča deluje ideološki “podobno” ali kada se gleda, što je i primarno za film, deluje vrlo autentično. Štaviše, u ponašanju glavnog junaka samo u tragovima možemo naslutiti da je on partizan. Samo u par dijaloških detalja možemo da identifikujemo kom pokretu otpora on pripada.

Otud je ŽARKI vrlo subverzivan film jer praktično subvertira formu komemorativnog filma u jednu univerzalnu priču o otporu koja nije isključivo vezana za antifašizam, čak naprotiv, primenjiva je na okolnosti svake represije među ljudima koji se dobro znaju u svojoj zajednici.

Dušan Janićijević igra nacistu koji je usto i Nemac i njegov lik je dat kao agens koji utiče na događaje sa strane, daje im ton, ali prepušta lokalcima da jedni drugima nanose zlo, i to je vrlo zanimljivo rešenje. Janićijević je igrao sličnu “mračnu” rolu i u PRAZNIKU, ipak sa drugim predznakom.

Paradoksalno, možemo reći da je Kadijević podmetnuo rimejk PRAZNIKA kao svojevrsni komemorativni film, i da je iznova snimio jedno od svojih najkontrovverznijih dela u formi nečega što je režim želeo.

Direktor fotorgrafije na ovom filmu je Milorad Marković i uradio je odličan posao zamenjujući Kadijevićevog nezamenjivog saradnika Aleksandra Petkovića.

Zahtevnu glavnu ulogu igra Jovan Janićijević Burduš a partner mu je u najevećem delu Pavle Vujisić. Interesantno je međutim kako Kadijević u ovom filmu tretira najveće zvezde filma. Bata Živojinović i Ljuba Tadić ginu u uvodnoj sekvenci, u maniru filma PSYCHO, i tada film kao da biva “prepušten” Kadijevićevom stock companyju ali u filmu i dalje ostaje jedan superstar partizanskog filma - Ljubiša Samardžić - i to u ulozi kolebljivog mađarskog naciste, sve vreme u crnoj uniformi i sa kukastim krstom na ruci.

ŽARKI u pogledu poigravanja simbolima deluje maltene kao neka Laibachova subverzija sa tim transformacijama konteksta u kojima se pojavljuju glumci, premda je Bata Živojinović odigrao svoju dozu Nemaca i kvislinga u karijeri.

Ovaj Kadijevićev film spada u njegova zaboravljena ostvarena ali zaslužuje da se iznova pogleda i promisli. U ovom filmu ima puno zanimljivih detalja, ali to je u krajnjoj liniji manje važno. Svi ti autocitati, reference i promene konteksta ne bi imali previše smisla da ovo nije jedan autonoman i istinski dobar film.

* * * / * * * *

STIĆI PRE SVITANJA (1978)

STIĆI PRE SVITANJA je mišićavo režiran film o bekstvu političkih zatvorenika iz kaznionice Sremska Mitrovica, inspirisan istinitim događajima i knjigama Paška Romca i Stanke Veselinov. Film je režirao Aleksandar Đorđević, žanrovsjki specijalista mahom vezan za televiziju koji je kroz OTPISANE izvršio potpunu reinvenciju partizanskog filma, odnosno estetike prikazivanja ilegalnih dejstava i NOBa generalno, a scenario je napisao Vlastimir Radovanović koji je uradio slične stvari sa filmom SAŠA i u saradnji sa Hajrudinom Krvavcem.

Dakle, Paško Romac i Stanka Veselinov su dobili ekipu vrsnih žanrovskih specijalista i njih dvojica su opravdali poverenje. STIĆI PRE SVITANJA je u suštini kamerni, sveden film velikog bekstva, sa dosta napetosti, šarmantnim junacima, dinamičnim i dijaboličnim negativcima. Bata Živojinović, Branko Đurić, Čedomir Petrović, Bekim Fehmiu i Radoš Bajić igraju jezgro ekipe ilegalaca u zatvoru i među njima je Đorđević izgradio odličnu atmosferu među tipskim ali ipak nijansiranim likovima. Isto važi i za negativce - upravnik zatvora kog igra Velimir Životić je mlak kraljev službenik, sklon kompromisu, pa čak i humanim gestovima, ali njegov prvi saradnik kog igra Slobodan Lobi Dimitrijević je dijabolični negativac koji posle pada Kraljevine postaje ustaški upravnik zatvora.

U paralelnoj radnji prikazano je delovanje komunističkih ilegalaca koji pomažu ekipi u zatvoru, logistički i obaveštajno, a među njima je i lik ilegalke Vere koji je inspirisan Stankom Veselinov a igra je Zlata Numanagić, jedna od alumnusa iz OTPISANIH. Zanimljivo je inače da je Stanka Veselinov jedna od komunističkih funkcionerki koja je najčešće porikazovana na filmu. Njeno delovanje inspirisalo je i lik u filmu BEKSTVA Radoša Novakovića koji se bavi sličnom temom, a snimljen je 1968. godine. Zatim, tu je STIĆI PRE SVITANJA iz 1978. godine i konačno televizijski film DOSIJE 128 iz 1998. godine. Dakle, u intervalu od trideset godina, njena sudbina je tri puta ekranizovana, od toga dva puta teme iz ilegalnog rada a jednom posleratna obaveštajno-romantična afera. U sva tri slučaja, Stanka Veselinov je bila fikcionalizovana, ali je isto tako zanimljivo da su svaki put aluzije autora na nju bile potpuno jasne. Sva tri filma se takođe stilski razlikuju. Slučaj ekranizacija Stanke Veselinov, i način na koji je njen lik bio fikcionalizovan, zapravo može biti tema zasebnog eseja. Naročito je zanimljivo to da sve ekranizacije njenih životnih situacija dolaze u vreme pošto je bila osramoćena a zatim rehabilitovana 1966.

Direktora fotografije je Dušan Ninkov. Đorđević je od njega tražio dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, i film je energičan, vrlo nesporedan u prikazivanju likova i akcije. Kao ni u scenariju, tako ni u kadriranju, nema viškova, sve je u funkciji priče i kreiranja napetosti. Otud ne čudi da STIĆI PRE SVITANJA nema tipičnu komemorativnost koja bi se očekivala od ekranizacije čuvenog bekstva iz avgusta 1941. godine, i što bi se moglo reći da je na njemu primenjen stilski postupak akone identičan a ono vrlo blizak OTPISANIMA.

Uprkos tome što se može sumnjati u punu istorijsku verodostojnost filma, čim su i imena izmenjena, ono što je nesporno jeste da uprkos "otpisanizaciji" priče, ona nimalo nije pojednostavljena ili banalizovana te da obiluje zanimljivim detaljima. Recimo, ilegalna komunistička mreža pred okupaciju je prikazana kao vrlo ozbiljno, sa sve "krticama" unutar policije i sposobnošću da naprave buku u štampi zbog kršenja prava političkih zatvorenika. Dakle, prikaz ilegalne komunističke mreže unekoliko odksače od tipične slike nemoćnih pravednika koji nemaju nikakve mogućnosti i prava kao u većini drugih ekranizacija. Jedan od najboljih mikro-preokreta u filmu upravo se bazira na tezi o rasprostranjenosti komunističkih agenata.

STIĆI PRE SVITANJA je film koji nema veliku reputaciju ali verujem da zaslužuje "rehabilitaciju", kao i ličnost koja ga je inspirisala.

* * * / * * * *