Friday, March 18, 2016

NARODNI HEROJ LJILJAN VIDIĆ (2015)

Pogledao sam NARODNOG HEROJA LJILJANA VIDIĆA Ivana Gorana Viteza, hrvatsku NOB parodiju, koja je kudikamo bolja od DRUGA CRNOG U NOBu ali konceptualno manje-više to je isti taj nivo, samo je duhovitije. Vitez pravi ozbiljan korak nazad u odnosu na ŠUMA SUMMARUM, pre svega u pogledu filmskih sredstava kojima se služi. LJILJAN VIDIĆ je realizovan kao nešto ambiciozniji novogodišnji program ili sitkom, i nema u sebi puno filmskog izraza. To je velika šteta jer bez filmskog izraza, nema ni filmske strukture i sve se svodi na manje ili više uspešne skečeve.

U toj kolekciji skečeva, Vitez varira pre svega ciljne grupe, od nekih internih, do nekih malo šire prihvatljivih viceva, od opšteg politički korektnog tona, do ponekog nimalo spontanog ispada. Scenarista Zoran Lazić ipak vrlo konzistentno drži anti-NDH liniju tako da nije nelogično očekivati da se LJILJAN VIDIĆ bez većih teškoća prikaže i u Srbiji.

U formalnom smislu, okrenuvši se narečenoj televizijskoj estetici, Vitez vrlo nejasno referiše na stileme filmskih prikaza Drugog svetskog rata. S jedne strane sasvim sigurno pokušava da uspostavi neki odnos prema partizanskom filmu ali onda začuđujuće puno aludira na savremene medijske i društvene fenomene kao što su shopping mallovi, talent show emisije ili bankarski sistem, tako da svemu dodaje novi sloj efemernosti.

U ovoj vrsti parodije, naravno uvek ima nekoliko upečatljviih viceva, pa ni LJILJAN VIDIĆ ne oskudeva u tome. Međutim, to ipak nije dovoljno za bioskop. 

* 1/2 / * * * *

Monday, May 4, 2015

PRVI SPLITSKI ODRED (1972)

PRVI SPLITSKI ODRED Vojdraga Berčića počinje natpisom “po istinitim događajima - likovi su stvarani slobodno” što dosta ometa recepciju filma pošto govori o ekstremnim naporima sa kojima se suočila naslovna formacija i junaštvu kojim su sve to prevazišli. Ovo je film u kome karakteri čine događaje pa je samim tim ova uvodna napomena dosta dezavuisala pouzdanost filma.

Od ove uvodne kontradiktornosti, one se gomilaju i u samom filmu. Od uvoda u kome je diletantski snimljena serija kadrova iz aviona, preko zanimljivih i ekspresivnih lokacija u dalmatinskom kamenjaru, od zanimljive podele koja ponekad pruža dosta a ponekad mora da plasira plakatske odgovore, od scena vatrenih okršaja u kojima se smenjuju lucidno kadrirane deonice sa krajnje konvencionalnim, ovaj film čine naizmenični nastupi rediteljske lucidnosti i početničkih ili barem rutinerskih grešaka.

Ovo ne važi samo za scene borbe i kamenjaru već i za vrlo interesantne scene torture u splitskom zatvoru.

Među scenaristima nalaze i Slavko Goldstein, odgovoran za nekoliko zanimljivih scenarija o NOP u Hrvatskoj i saradnik Žike Mitrovića u par navrata; i Ratko Đurović, profesor i script doctor koji je doprineo partizanskom filmu sa nekoliko značajnih i ekscentričnih filmova.

Žarko Radić je u svojoj prvoj filmskoj ulozi više iskorišćen nego Aleksandar Berček i Milan Štrljić koji su ovde takođe debitovali. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, December 14, 2014

SUDBINE (1978)

Pogledao sam SUDBINE Predraga Golubovića, izvanredan i vrlo avangardan partizanski film koji se nadovezuje na estetiku filma TRI Saše Petrovića kao i na eksperimente Miše Radivojevića poput TESTAMENTA ali nudi zapravo jednu potpuno novu autorsku viziju Drugog svetskog rata.

Naime, SUDBINE je film od 70 minuta o narodnooslobodilačkoj borbi u Vojvodini snimljen bez dijaloga, sa jasnom pričom za koju ne možemo reći da je repertoarska ali svakako nije hermetična, a Golubović je pripoveda isključivo kroz slike i zvučne efekte sa nekoliko povika i nemačkih naredbi koje idu bez titla jer je iz fizičke radnje i konteksta jasno šta je njihovo značenje.

Miroljub Lešo u glavnoj ulozi je izuzetno zanimljiv izbor i nudi izvanrednu ekspresiju u ovom sveukupnom underplayu, a od glumaca ističu se još i Bert Sotlar i Faruk Begoli, upečatljive face jugoslovenskog filma.

Predrag Golubović je u svim svojim celovečarnjim igranim filmovima, sem jednog, tretirao temu Drugog svetskog rata, i od njih se samo dva ne dešavaju u vreme sukoba. Počeo je kao reditelj i dramaturg u Zastava Filmu, potom kao scenarista Hajrudina Krvavaca čijim radovima je doprineo unoseći moderan stil inspirisan akcionim filmom i špageti vesternom a potom je kao reditelj kratkih filmova razvio specifičnu poetiku uvodeći humor, pripovedanje bazirano na vizuelnosti i apsurd u jugoslovenski ratni film.

Golubović nije jedini reditelj čiji je opus gotovo isključivo vezan za Drugi svetski rat, uostalom tu je Hajrudin Krvavac čiji su svi filmovi partizanski, ali bih rekao da je Golubović kao scenarista i reditelj možda najdalje otišao u pokušajima da produbi estetiku partizanskog filma i da u okviru nje napravi neke proboje.

U određenom smislu, može se takođe reći da je Golubović zbog svog rada u kratkom filmu i sklonosti da integriše materijal iz kratkih filmova u dugometražne, vrlo paradigmatičan reditelj koji zaslužuje da ga otkriju upravo mladi savremeni reditelji.

Milivojevićeva fotografija odlično koristi ambijente i atmosferu Vojvodine. Od žitnih polja preko blatišta do snegom pokrivenih lugova. Surovost rata ispraćena je surovošću predela a Milivojević to vrlo dobro beleži svojim širokim planovima i pokretima kamere kojima prati junake u nepreglednim prostrastvima neprijatnosti.

Golubovićev rediteljski postupak je neposredan. dinamičan, i vrlo je važno to da on u svojoj režiji ne insistira na tome da se dosetio “filma bez dijaloga”. Film naprosto nema dijaloge a glumci to igraju kao najnormalniju stvar tretirajući scene drugim sredstvima i na takav način da izgovorene reči nikada ne zafale.

Golubovićev rediteljski postupak je karakterističan po svojoj “konkretnosti”, kod njega je radja uvek ispred kontemplativnosti, i uprkos prirodnoj sklonosti ka estetizaciji pojedinih prizora, SUDBINE nude vrlo efektan spoj “visokog koncepta” i pripovedački efikasne režije.

U izvesnom smislu sličan ugođaj pružio je ESSENTIAL KILLING Jerzyja Skolimowskog, s tim što je u njemu ipak odusutvo dijaloga više pravdano kroz fizičku izolaciju junaka.

 * * * 1/2 / * * * *

Thursday, October 30, 2014

BOMBAŠI (1973)

Reprizirao sam BOMBAŠE Predraga Golubovića, jedan od najzanimljivijih partizankih filmova u istoriji tog podžanra. Golubovićev film je poznat po naslovu - BOMBAŠI su bili tzv. "ručna atriljerija" NOV i dosta često su pominjani, a danas kadar iz ovog filma egzistira u jednoj potpuno tendencioznoj i pogrešnoj formi, smešten kao ilustracija stripovske infantilizacije NOB u filmu CINEMA KOMUNISTO Mile Turajlić. Kadar o kome je reč je peckinpahovski slowmotion u kome se Đoko i Kovač, odnosno Bara i Smoki, dobacuju bombama kao žongleri a onda ih bacaju na okupatorski bunker. Ovaj kadar sumira i razigranost i smisao za humor i estetizaciju rara unutar ovog filma i samo neko ko je zalutao u bioskop može da ga iskoristi za ilustraciju "gluposti" partizanskog filma.

BOMBAŠI su u određenom smislu dekonstrukcija partizanskog filma. Formalno, reč je o prilično regularnom, svedenom, partizanskom akcijašu na liniji Hajrudina Krvavca, međutim odnosi među likovima su puni humora kao u buddy vesternima ili policijskim filmovima. Đoko i Kovač su spadala ali i heroji-bombaši, i jednaku energiju ulažu u osmišljavanje raznih psina i napade na neprijatelje.

Međutim, ono što je interesantno jeste strukturalna, produkciona pa i žanrovska paralela koja se može povući između BOMBAŠA i MALOG BUDA. Naime, i BOMBAŠI su nastali prvo kao kratki film koji potom produžen u celovečernji. Završnica BOMBAŠA u kojoj vladaju humor i suptilni suspense, ali ne i akcija, zapavo je bila Golubovićev kratki film. Potom je na osnovu karaktera i postavke razrađeno prvih sat vremena. Kao neko ko je imao iskustva sa takvim zahvatom mogu reći da je Golubović to uradio na uspešan način (i vrlo sličan kao u MALOM BUDU). Naime, uspeo je da dobro analizira ritam kratkog filma i detalje vezane za karaktere i njihove osobine i da ih razigra u uvodnom delu. BOMBAŠI mogu biti korišćeni kao odlična pokazna vežba kako se koncipira film koji će se snimati u iznuđenim etapama ili bazirati na "proširivanju" uspešnog kratkog filma.

BOMBAŠI su zbog svog ikonoklastičnog pristupa NOBu ušli na "mala vrata" ali danas u kinematografiji u kojoj su "mala vrata" redovan modus operandi, ovakav film treba da bude redovan deo filmskog programa kako za studente režije tako i za studente dramaturgije.

Golubović je inače bio vrlo zanimljiv reditelj partizanskog filma a kad je reč o scenarističkom radu, rekao bih da je on možda i najznačajniji scenarista partizanskog filma i to upravo u njegovoj repertoarskoj formi. Golubović je potpisao scenarije za neke od najnapetijih i ikonoklastičnih partizanskih filmova. Njega možemo smatrati svojevrsnim Leoneom partizanskog filma.

BOMBAŠI imaju nekoliko antologijskih komičnih set-pieceova - od scene u bolnici koja kulminira scenom operacije bez anestezije, preko susreta sa majstorom koji pijukom popravlja prugu pa sve do celog finala u vozu.

Golubović u vizuelnom smislu fino vodi film, linijom između konvencionalnog repertoarskog partizanskog filma i suptilnih art house intervencija. Art detalji su prisutni u montaži a ceo postupak vrhuni onim opisanim kadrom.

Jedini element film koja je upadljivo zastareo jeste detalj koji je u vreme premijere bio nov i avangardan a to je moderna kantautorska pesma Borisa Bizetića što je u tradiciji špagetivesrna i Golubović je slično postupio i u CRVENOM UDARU.

BOMBAŠI su odličan jugoslovenski film i bitan naslov partizanskog filma. Međutim, ovaj film ima naročit značaj danas pošto je nastao u okolnostima u kojima se danas češće radi nego onda - glumci su dostupni, neka minimalna sredstva takođe ali pojedini pogledi na film moraju da se probijaju težim putem.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 29, 2014

PRESUDA (1977)

Pogledao sam PRESUDU Trajčeta Popova, vrlo zanimljiv makedonski partizanski film sa Žarkom Radićem u glavnoj ulozi. Da nema određenih nesigurnosti u montažnoj postavci filma i ređanju vremenskih tokova koje autor želi da prikaže, ovaj film bi se lako mogao smatrati klasikom žanra.

Glavni junak je borac Mitko Angelov koji tokom jedne bitke biva odsečen od svoje jedinice i napušta položaj. Kasda se vrati, biva osuđen na smrt kao dezerter. Komesar preinačuje tu odluku u naredbu da se Mitko bori goloruk u sledećoj bici i sebi kroz borbu obezbedi oružje što ovaj i učini. Međutim, uprkos tome što je u sledećoj borbi bio pravi heroj, kao jedini preživeli ponovo budi sumnju u jedinici. Opet ga pritvaraju, a na sve to se pojavljuje komandant koji ga je osudio i pita zašto presuda nije izvršena.

PRESUDA je film koji se nadovezuje na više tradicija partizanskog filma. S jedne strane, reč je o filmu o hrabrom i preduzimljivom borcu sa obiljem akcionih scena ali sa druge strane reč je o filmu koji preispituje revolucionarnu pravdu, odnosno njenu "krutost" u pojedinim situacijama. PRESUDA nema fatalizam filma DALEKO JE SUNCE i nekih drugih radova na tu temu, čak bih rekao da je ovaj film mnogo bliži dinamičnom "akcionom" partizanskom filmu, uostalom i Mitko Angelov je takav junak u šarmantnoj interpretaciji Žarka Radića, ali ta "mračna" linija partijske osude je inkorporirana u tu formu.

Za razliku od dekonstrukcije partizanskog narativa kroz postavljanje pitanja revolucionarne pravde, odanosti partiji, ideji, sumnji u eventualnu izdaju i sl. koja je obično imala ishodište u nadovezivanju na egzistencijalističku tradiciju, sukob između Mitka Angelova i starešina više liči na tradicionalni sukob glavnog junaka i nadređenih u hoivudskom filmu, s tim što je ovde ulog junakov život.

Tako i hepiend u kome Mitko biva osuđen na smrt ali jedinica aklamativno odbija da izvrši kaznu, deluje kao reafirmacija uticaja "baze" na "vrhušku", odnosno da solidarnost na terenu može uticati na promene odluka sa vrha.

Popovljev izraz je vibrantan. On nije velemajstor bioskopske akcije ali scene borbe su zadovoljavajuće, a s druge strane vrlo dobro koristi živopisne makedonske lokacije i iz svakog ambijenta izvlači masimalnu sugestivnost. Po produkcionom nivou, PRESUDA spada u "srednju" ligu jugoslovenskog filma toga doba, ali to je ukupno uzev vrlo visok nivo.

Scenario Jova Kamberskog je dinamičan, sa dosta preokreta. Mnogo je zanimljiviji kada prikazuje Mitka Angelova nego pat-poziciju u kojoj su se našli njegovi nadređeni jer u tim scenama kroz dijalog poklušava da dođe do nekakvih "zaključaka" koji ovom filmu nisu potrebni.

Radić je odličan u glavnoj ulozi i prava je šteta što on nije bio kontinuirano aktivan kao leading man jugoslovenske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

HRANJENIK (1970)

Pogledao sam HRANJENIKA Vatroslava Mimice, jedan od filmova o Holokaustu kojih nije bilo previše u istoriji jugoslovenske kinematografije. Iako je naravno, bilo filmova o zatvorima i logorima, retki su oni koji su se bavili baš temom Holokausta a kao zlatni standard za tu vrstu filma ostaju GORKE TRAVE Žike Mitrovića.

HRANJENIK je ekranizacija pozorišnog komada Milana Grgića koji ga je sam adaptirao i za film. Komad podseća na NEBESKI ODRED Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića, i oba trtiraju temu Kapoa u koncentracionom logoru, delimično se baveći samom konkretnom temom viktimizacije, promena u ponašanju usled promene u hijerarhiji, ali isto tako sve to može imati i svojevrsnu širu političku pozadinu, odnosno može da govori o smenjivanju ljudi na vlasti koji vrlo lako od narodnih favorita postaju tirani...

U tom smislu, rekao bih da je HRANJENIK mnogo više politička alegorija nego konkretna priča o Holokaustu pošto je ovo film o Holokaustu bez značajnijih uloga Nemaca. Nemci se pojavljuju ali krajnje marginalno i film upravo govoi o zlu samoregulacije do koga dolaze sami logoraši. i to je po meni ključna kontradikcija ovog filma. Naime, ta civiliacijska tačka u kojoj ljudi koji su u istoj nevolji postaju protivnici jedni drugima čim im se omogući neka vrsta dominacije jeste i psihološki i istorijski istinita, ali može da funkcioniše samo u kontekstu jednog pšireg političkog projekta u kome je neko te ljude, po nekom svom principu učinio logorašima na prvom mestu.

Rekao bih da HRANJENIK zanemaruje tu ključnu stvar koja možda jeste opšte mesto filmova o Holokaustu ali nikako ne sme da se prenebregne i ostavvi nejasnom.

Ja ne kažem da ovaj film u svom prikazu surovosti prenebregava širi okvir ali se on ipak ovde najpre podrazumeva nego što se vidi, tako da se slobodno može reći da HRANJENIK koristi temu Holokausta da bi ispričao zapravo jednu drugu političku alegoriju to ga čini jednim dosta neobičnim filmom.

Međutim, sve to je suviše teatralno, a i u okvirima teatralnosti na prvu loptu, na tragu nekog pojednostavljenog egzistencijalizma, bez ozbiljnije filmske nadgradnje, tako da je ukupan utisak, i pored nesumnjive intrigantnosti, prilično slab.

* 1/2 / * * * *

OKUPACIJA U 26 SLIKA (1978)

Podsetio sam se OKUPACIJE U 26 SLIKA Lordana Zafranovića, i slično BALADI O SVIREPOM, reč je o filmu iz jedne ozbiljne kinematografije.

S jedne strane, ovaj film označava vrhunac Lordanove uspešne formule za kojom je dosta dugo tragao. Njegov uspon u suštini kreće kada je provalo da treba da napravi svoj teme iz revolucionarne prošlosti sa naglašenim erotizmom i malo katoličke simbolike. Od tog časa kreće njegov zlatni period na koji se dosta dugo čekalo.

Lordan je u Pragu važio za najtalantovanijeg iz jugoslovenske studentske kolonije, navodno je bio toliko cenjen na FAMU da nikada nije naučio češki već su profesori učili srpski da bi komunicirali sa njim. Međutim, trebalo je da snimi nekoliko filmova dok nije došao do svog kanona.

Prema OKUPACIJI imam dosta rezervi, međutim, ono što se mora istaći na početku to je da je taj film takođe produkt jedne ozbiljne kinematografije, koja je bila sposobna da radi ozbiljan rip-off ozbiljnog evropskog art-house filma. U konkretnom slučaju OKUPACIJE, Lordan je najviše ripovao Viscontija, a zatim i Fellinija, i da tog rip-offa Fellinija nije bilo, film bi bio znatno bolji.

U svim scenama lišenim fellinijevske mediteranske histerije, Zafranović vešto gradi atmosferu jednog sveta koji truli i koji suštinski ne ume da odgovori na dileme koje se pred njega postavljaju u političkom smislu.

Još je zanimljivije kako jedan tako anesteziran plot ipak uspeva da izgura do kraja u kome se sve relativno zaokružuje.

Dubrovačke lokacije su takođe potpuno neverovatne i povećavaju ocenu filma.

Međutim, ključni adut filma, jeste zaista ingeniozna scena ustaškog masakra u autobusu. Reč je o jednoj od most menacing scena u istoriji naše kinematografije, iz koje bi i naši moderni reditelji mogli svašta da nauče. Koliko god da je gore u njoj tehnološki slabo realizovan, toliko su atmosfera i sama priroda nasilja i dan-danas sveži. Lordan zaista vešto kadrira tu scenu, spajajući karaktrene nijanse sa postupcima prilikom maskara, tako da nasilje prositiče iz lika, a sve je rađeno sa minimalnim brojem rezova što ceo set-piece čini realističnijim i bolnijim.

Ova scena je dovoljan razlog da OKUPACIJA bude obavezan deo kolekcije svakog ljubitelja filmskog nasilja.

Kada se uzmu u obzir mesto i vreme nastanka filma, i malo mu oproste fellinijevski freakshow izleti (koji su doduše verovatno bili i razlog zašto je u jednom momntu OKUPACIJA bila najgledaniji film u istoriji SFRJ) ocena izađe na

* * * / * * * *