BALKAN EKSPRES 2 (1989)

BALKAN EKSPRES 2 izmontiran je iz dobrih osam sati materijala televizijske serije koju je pisao Gordan Mihić. Film traje 108 minuta i svakako se može reći da ono što je oblikovano za bioskopsku verziju nema nužnu eleganciju, narativnu koherentnost i adekvatnu dramaturgiju da bi se na bilo kom nivou moglo smatrati uspelim filmom.

Otud, uprkos recastovanju ključunih likova Lili i Popaja, i retconovanju događaja prvog filma koji su umnogome pokazali odsustvo sluha za ono što je bio kvalitet originala, ovde ipak imamo jako mnogo kvalitetnog materijala. Da, taj materijal nije skupljen na adekvatan način i ovaj film nije estetski zaokružen, međutim vrlo je vidljiva divlja Mihićeva mašta, okrenutost apsurdu, crnom humoru i jako dobroj upotrebi mentalitetskih iiosinkrazija koja ga je i učinila našim najplodnijim i najčuvenijim filmskim scenaristom.

Repriza filma BALKAN EKSPRES 2 najpre može da vas podstakne da reprizirate njenih deset epizoda. Kao film, ovo je kolekcija izuzetno duhovitih, sporadično solidno režiranih i jako energično glumljenih vinjeta, za koje je evidentno da nisu studiozno osmišljavane za bioskopsku formu. Međutim, isto tako ideja da se BALKAN EKSPRES sa svojom sentimentalnošću približi OTPISANIMA nije bez osnova.

Pojedini likovi su efentno duplirani tako Lili koju sada igra Anica Dobra dobija konkurenciju u vidu femme fatale koju igra Ena Begović na vrhuncu svoje senzualnosti. O komičarskim veštinama glumačke podele ne treba trošiti reči, Bora Todorović, Aleksandar Berček i Olivera Marković drže sve u malom prstu a neki detalji poput podzapleta sa otkupom američkog pilota su scenaristički i u pogledu imaginarijuma zaista briljantni i na nekom nivou čak anticipiraju i PODZEMLJE.

BALKAN EKSPRES 2 definitivno ne robuje nijednoj ideološkoj agendi. Glavna agenda je opstanak, glavna ideologija je sposobnost junaka da prežive i da na tom putu ostanu ipak antifašisti. Sve ostalo je možemo reći krajnje dezideologizovano, i jedini kohezioi faktor jeste otpor nacistima i kvislinzima. U tom smislu, BALKAN EKSPRES 2 dobro ilustruje atmosferu potpunog “svako za sebe” duha u društvu u tom periodu, premda s druge strane u ovom filmu nema ustaša ili komentarisanja drugih naroda i njihove uloge u NOBu.

BALKAN EKSPRES 2 treba gledati u formi serije. Ipak, oni koji ne žele da se upliću toliko duboko imaju šta da vide u filmu. 

Na filmu su potpisana tri reditelja, Predrag Antonijević, Aleksandar Đorđević i Miloš Radović. Oni su režirali i seriju s tim što je Anonijević zamenjen u toku snimanja jer je uhapšen i odveden pre nego što je završio svoj posao.

* * / * * * *

NIKOLETINA BURSAĆ (1964)

NIKOLETINA BURSAĆ Branka Bauera je ekranizacija priča Branka Ćopića koju su za film priredili sam Bauer sa Bogdanom Jovanovićem i Krešom Golikom kao scenaristima. Ovaj film pokušava da prikaže Nikoletinu Bursaća kao istorijsku ličnost i u tom cilju ima nekoliko zanimljivih intervencija. Prvo, počinje razgovorom Nikoletinine majke sa spomenikom, zatim sećanjima njegovih drugova koji su u međuvremenu postali funkcioneri, da bi na kraju imali i scenu kombinovanja igranog i dokumentarnog materijala kada Nikoletina upada na sednicu AVNOJa, odnosno detalj da se unutar filma najavljuje snimanje filma o Nikoletini.

Svi ovi elementi su vrlo zanimljivi i filmu daju priličnu strukturalnu i suštinsku intrigantnost jer praktično obrađuju ne samo fikcionalizovano sećanje na rat već se bave i samom kulturom sećanja kroz priču o posleratnoj sudbini Nikoletininih saboraca i uspomena na njega. Uostalom, i danas u narodu postji velika dilema da li je Nikoletina Bursać bio književni lik ili stvarna ličnost.

Međutim, izvan ovih intrigantnih detalja, Bauerov film nažalost ne uspeva da sastavi smislenu celinu iz Ćopićevh priča. Izabrani sadržaj koji su autori adaptirali nažalost deluje preoizvoljno, i krajnje epizodično bez adekvatnog kumulativnog efekta. Ćopićeve dosetke su tu i film na tom nivou ima prostora da se otrgne od osrednjosti koja ga guši ali ne uspeva.

Velikim delom za to je kriva i glumačka podela. Samog Nikoletinu igra jedan od najmanje inspirisanih glumaca u podeli. 

Čini se da je osnovni problem filma u tome što su Bauer i saradnici osmislili dobar koncept i našli valjan oslonac u Ćopićevoj prozi, međutim ono što im je izmaklo jeste koherentnost, jasan dramski zamajac i rezultat je samo ilustracija Ćopićevog predloška. Otud možemo reći da je NIKOLETINA slično ORLOVIMA, jedno od Ćopićevih najpopularnijih dela koje je dobilo krajnje skromnu ekranizaciju. 

* * / * * * *

SRETNI UMIRU DVAPUT (1966)

Pogledao sam SRETNI UMIRU DVAPUT Gojka Šipovca. Šipovac je bio pomoćnik režije Hajrudinu Krvavcu i sa njim je radio omnibus VRTLOG ali je nekoliko naslova režirao i samostalno. Šipovčev film SRETNI UMIRU DVAPUT snimljen je po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od kultnih scenarista toga vremena koji radio neke od najznačajnijih filmova Jovana Živanovića, Vojislava Nanovića ili Branka Bauera.

(U glavnoj i nosećoj ulozi pojavljuje se Kole Angelovski, takođe vrlo zanimljiva figra tadašnje kinematografije koji je ubrzo potom pored glume počeo da se bavi pisanjem i režijom. Bogdan Jovanović po imenu i po nekim detaljima priče glavnog junaka Radojice asocira na Malog radojicu iz narodne pesme i junaci unutar filma su svesni te paralele. Glavni junak Radojica je mladi partizan SKOJevac koji je u svom kraju poznat po tome što je ispevao šaljive pesmice o četničkom Vojvodi Dači čije se vojvodstvo doduše dovodi u pitanje. Posle okršaja Radojičine jedinice sa četnicima, on i drugarica prema kojoj on krije svoje simpatije bivaju odsečeni od jedinice i daju se u bekstvo. Za Radojicu potom usledi čitacv niz zgoda, dopada zatvora pa i muka u Dačinim šakama, da bi se potom napravivši se da je mrtav, kao junak narodne pesme oslobodio i vratio u akciju.

Scenario Bogdana Jovanovića je vrcav i duhovit na pravim mestima. Prikaz rata je u ovom filmu crno-beli samo u pogledu solidne fotografije Đorđa Jolića, sve ostalo je nijansirano. Izuzev jedne straže, u filmu nema Nemace, sve ostalo su narod, partizani, četnici i žandarmi i Jovanovićev scenario prikazuje okupirani prostor na kome nema apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Žandari su korumpirani i lenji državni službenici koji i za okupatora rade podjednako neefikasno kao i za svakog drugog gazdu. Četnici su Srbi sa krizom identiteta, zbunjeni i neraspoloženi zato što komuniciraju sa četnicima, dok su partizani organizovani ali nepoverljivi i rigidni, sa okrenutošću ideologiji koja u pojedinim scenama biva dovedena do paroksizma i postaje izvor humora.

Tako je mali Radojica ne samo mali oštroumni mangup iz naroda već i vrstan "parolaš" sa čijim se "politički korektnim rečnikom" pomalo sprdaju i njegovi istomišljenici.

Šipovac ipak nikada gubi kontrolu nad mešavinom humora i ratne tenzije i njegov film ipak nikada ne kliza u otvorenu komediju. Ovo je vedar film o NOBu, sa stilizacijom i dinamikom koja je maltene stripovska, kao kod njegovog čestog saradbnika Hajrudina Krvavca ali i sa karakterizacijom  koja je nešto produbljenija, jednim delom i zato što kod Šipšovca akcija nije glavno gradivo. Njegovi junaci se više nadmudruju nego što se ubijaju mada naravno u filmu ima suspensea, pucnjave i pogibije.

Šipovac i Bogdan Jovanović snimili su film koji nudi jednu autohtonu varijaciju na stripovski partizanski filkm Hajrudina Krvavca, oslanjajući se na narodnu tradiciju nadmudrivanja ali joj i dajući urbanu uglađenost koju je doneo Bogdanović. SRETNI UMIRU DVAPUT tek treba da bude prepoznat kao moćan crowdpleaser koji je odoleo zubu vremena.

* * * 1/2 / * * * *

USIJANJE (1979)

USIJANJE je film iz 1979. godine koji izgleda kao da je snimljen pedesetih, i to u SFRJ. To je dosta loš znak. Potencijalno zanimljiv predložak Mirka Kovača, čuvenog književnika koji je ostvario izvanredan opus u jugoslovenskom filmu, potpuno je ispušten tako da na kraju sukob glavnih likova na kome se temelji ceo film postaje čak i nejasan, ali na svu sreću razumljiv pošto iz iskustva znamo da jugoslovenski film ovog žanra ne može imati srećan kraj.

A žanr je melodrama smeštana u period pre, za vreme i posle rata, u selo u kome se narod bavi gajenjem duvana. Pošto država nepovoljno plaća duvan, seljaci ga švercuju. U celoj priči glavnu ulogu (premda po screentimeu i kvalitetu rola jedva da se primećuju) imaju dva prijatelja koji se tokom tog perioda pomažu ali i zavade...

Predmet sukoba mi je ostao nejasan. Film imako pokriva dug period ima jako duge scene tako da u suštini nudi malo događaja. Uprkos svemu ipak, ima to jedno retko svojstvo u našem filmu da se stvari kreću od tačke A do tačke B.

Ipak, najveća je krivica na Bori Draškoviću koji je u potpunosti rediteljski ispustio priču tako da ni osnovni sukob nije uspeo da predoči. Njegova inscenacija je spora i arhaična a poseban kemp momenat je kada seljaci prkosno svi zajedno puše istu cigaretu, to je već straight to YouTube materijal iz vremena kada su se džointi jedino viđalo u cautionary filmovima.

Bizarna koincidencije je da sam u ovom filmu gledao i Gordanu Kosanović, našu čuvenu glumicu koja je preminula 1986. godine u 33. godine a da je to treći film od četiri poslednja domaća u kome ona glumi. Nažalost, ona nije uspela da ostvari veliku karijeru ali je svakako igrala u u upečatljivim naslovima a još je čuvenija po pozorišnim ulogama i radu sa nemačkim rediteljem Roberto Ciullijem, za koga se udala i odselila u Nemačku. U ovom filmu, ona igra dosta marginalizovanu ulogu, ali pruža sasvim korektan rad.

* 1/2 / * * * *

SAM (1959)

SAM Vladimira Pogačića je adaptacija romana Mihajla Renovčevića koji se dešava 1943. tokom Pete neprijateljske ofanzive. Renovčević je pisao scenario za fllm ŠOLAJA koji na vrlo zanimljiv način prikazuje NOR u Bosni. Ovog puta, Pogačić je adaptirao Renovčevićev roman i na kraju baš za scenario možemo reći da je najslabiji deo filma.

Pogačić je bio prilično rafiniran reditelj za svoje vreme i SAM je dosta solidno vođen u vizuelnom pogledu, donosi izuzetnu fotografiju Aleksandra Sekulovića, izvanredno je kadriran i dizajniran. Nažalost, unutar priče imamo problem protagonizma među junacima. Jedini istinski profilisan junak je beogradski mangup i partizan Čavka koji se nalazi pred raznim ispitima tokom okruženja na Zelengori. Svi ostali junaci su nažalost plakatski, površno postavljeni, sa obiljem didaktičnosti i neuverljivog herojstva.

Pogačić sebi nikada ne dopušta da ode u totalni propagandni eksces, pa na kraju ti plakatski likovi nisu ni smešni već su naprosto dosadni. I oni ponajviše opterećuju film. Na isti način na koji pokušavaju da vrate Čavku na pravi put i sputaju ga, tako sputavaju i film koji je inače u vizuelnom pogledu, pa i samih događaja koje obrađuje, zapravo mogao da ispadne prilično interesantan.

Nikola Simić je izuzetno zanimljiv u glavnoj ulozi Čavke ali su Milan Puzić i Severin Bjelić potpuno nesposobni da se izbore sa flah likovima koje im je ponudio Pogačić a isto važi i za Radmilu Andrić čiji je lik trebalo da bude sentimentalni centar filma a na kraju deluje kao usiljena konstrukcija.

SAM se može posmatrati kao zanatski uspeo film koji je nažalost propuštena prilika da za nešto više od skrupulozno realizovane propagande. 

* * 1/2 / * * * *

PARTIZANSKE PRIČE (1960)

PARTIZANSKE PRIČE Stoleta Jankovića je vrlo estetizovan diptih priča iz NOBa od kojih je jedna nastala po Jankovićevoj ideji a druga po pripoveci CRVENI ŠAL Antonija Isakovića. Janković je napisao scenario, uključujući adaptaciju Isakovićeve priče.

Prva priča po Jankovićevoj ideji je dinamična egzistencijalistička epizoda iz rata o devojci koja pomaže ranjenom partizanu i krije ga od Nemaca, nesvesna da ilegalna mreža oko nje propada i da će biti provaljena. Jankovićev rediteljski postupak u ovoj priči je siguran, fokusiran na likove i izuzetnu vizuelnu ekspresiju. Iako su PARTIZANSKE PRIČE njegov rani rad, ovo je možda Jankovićev rediteljski i vizuelno najprecizniji film. Kako je sam Janković važio za priličnog filmskog autodidakta koji se oslanjao na saradnike, sasvim je moguće da je u ovom filmu izvanredan izbor saradnika doprineo tako dobrom rezultatu.

U glumačkom centru prve priče nalazi se Špela Rozin u ulozi devojke koja pomaže ranjenom partizanu, a Branko Pleša iznova igra vrlo intrigantan lik Nemca. Ako imamo u vidu da ovaj film nije zamišljen kao ratni spektakl, scene bitke koja je zapravo usputni segment filma izuzetno su vešto i ozbiljno realizovane.

CRVENI ŠAL je drugi i slabiji segment filma. Isakovićeva priča realizovana je vrlo atmosferično, smeštena je u “tipičnu” isakovićevsku stituaciju partizanskog požrtvovanog kretanja između dve bitke, i ponovo nosi egzistencijalističku temu. Mladi promrzli partizan postaje centralni junak tragične intrige oko ukradenog crvenog šala u selu koje partizani žele da pridobiju za sebe ponašajući se manje bahato od četnika.

U scenarističkom pogledu, jasno je da Janković nije uspeo da u potpunosti transponuje Isakovićevu prozu u dramsku formu, i previše se oslanja na unutrašnje monologe junaka koji su preuzeti iz Isakovićevog rukopisa. Međutim, strukturalno gledano, ovo je valjano postavljena priča koja ne pravi greške u komunikaciji sa gledaočevim emocijama.

Stole Janković je bio politički najviše pozicionirani reditelj u SFRJ i ušao je u kinematografiju posle partizanskog staža. Nikada nije u potpunosti uspeo da pobegne od imidža “državnog” reditelja koji projekte dobija po statusu a ne po zasluzi. Neki njegovi filmovi su bez sumnje govorili u prilog takvom utisku. PARTIZANSKE PRIČE ipak dau suprotan utisak i pokazuju da Janković u svom opusu ima i neka izuzetno vredna dela.

* * * / * * * *

OBRAČUN (1962)

OBRAČUN Živorada Žike Mitrovića je nastavak priče o kapetanu Ramizu Lešiju i njegovim obračunima sa balistima. Ramiz Leši je bio glavni junak filma Mitrovićevog blokbastera KAPETAN LEŠI i jedan od prototipskih naslova tzv. “partizanskog vesterna”. OBRAČUN je nažalost bitno slabiji od KAPETANA LEŠIJA prvo zato što u pogledu karakterizacije i samog Lešija i njegovih protivnika prilazi bez ikakve pažnje, kao da nastavak ne mora imati neku naročitu autonomiju.

Ono što je doduše nesporno jeste to da OBRAČUN više podseća na vestern čak i od samog KAPETANA LEŠIJA ali nažalost domet mu je bliži nekom minornom B-vesternu. Vestern estetika filma čini da na neki način OBRAČUN gubi onu autentičnost tog partizansko-kaubojskog spoja, odnoseći prevagu u smeru nekakvog bezličnog vesterna o kaubojima i Indijancima.

Srećom, OBRAČUN nije pomutio dubok trag koji je KAPETAN LEŠI ostavio ne samo u kinematografiji već i u jugoslovenskoj popularnoj kulturi.

* * / * * * *

PODZEMLJE (1995)

PODZEMLJE Emira Kusturice možemo posmatrati kao jedan od poslednjih spojeva art housea i bioskopskog spektakla koji je postigao istinski veliki festivalski uspeh, u ovom konkretnom slučaju osvojvši Zlatnu palmu u Kanu. Ovaj film je bio kontroverzan u vreme premijere po više osnova, među kojima je ključni bio zapravo odnos prema tada još uvek aktuelnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije. U međuvremenu, ovaj film su počele da okružuju i druge kontroverze, pre svega ona osnovna a bezana je za metaforičnu interpretaciju istorije SFRJ kroz zaplet filma.

Kako je reč o zbilja višeslojnom filmu koji praktično ima tri celine - a to je film o mladim komunistima, članovima pokreta otpora, zatim o periodu kada zbog ljubavne intrige i želje za napredovanjem jedan drug drži drugog u podrumu i zabludi da rat još uvek traje i konačno, sa izlaskom izludelih ljudi iz podruma napolje i eksalacijom njihovog ludila u ratu za jugoslovensko nasleđe, fokusiraću se na ovaj prvi segment i delimično treći u kome Kusturica polemiše sa partizanskim filmom.

Jedan od Kusturičinih uzora i svojevrsni mentor bio je Hajrduin Krvavac. Uostalom, poznato je Kusturičino pojavljivanje u filmu VALTER BRANI SARAJEVO i partizanski film u svojoj par excellence formi ima određenu ulogu u njegovoj biografiji. Uvodni deo PODZEMLJA nudi Kusturičino viđenje nekih tipičnih tropa o urbanoj gerili, mladim i neustrašivim ilegalcima koji se bore sa krutim i surovim Nemcima. U PODZEMLJU ilegalci su prikazani kao dionizijski razbojnici, razvratnici i adrenalinski ovisnici koji su sticajem okolnosti i partijske procene sada na strani antifašističke borbe. U tim akcijama oni su vođeni svojim avanturizmom ali vremenom naravno potpadaju i pod uticaj glorifikacije koju stvara vlastita propaganda. U tom pogledu, Kusturičin film nudi dinamičan, ekspolizavn prikaz ilegalnog delovanja i raznih zgoda ali junacima u potpunosti menja predznak u odnosu na ono na šta su nas navikli VALTER BRANI SARAJEVO, pa čak i bitno relaksiraniji OTPISANI.

Rečju, Kusturičini junaci su u svojoj ilegalskoj fazi više energhični antiheroji, kegnijevski gangsteri koji su sticajem okolnosti postali eksponenti jedne globalne ideje unutar globalnog sukoba.

U pogledu same radnje, PODZEMLJE u svom uvodnom delu ima svostva partizanskog filma o urbanoj gerili ali po načinu postavljanja likova možemo reći da je ovo "revizionistički" postupak u svakom pogledu, mada više filmskom nego istorijskom.

Najveći stepen istorijskog "revizionizma" možemo naći u središnjem delu koji se metaforički izražava o periodu života u SFRJ.

Drugi bitan dodir PODZEMLJA sa "partizanskim" filmom jeste metafilmski detalj izlaska Petra Popare Crnog iz "podzemlja" i dolazak na set partizanskog spektakla koji zapravo pravi njegovu hagiografiju. Crni tek u tragovima prepoznaje da taj film govori o njemu i statiste obučene u Nemce doživljava kao okupatore. U tom segmentu, Kusturica nedvosmisleno ismeva Veljka Bulajića lično, i njegove filmove koji su tretirani kao "istorijske freske", nudeći susret antiheroja iz "stvarnosti" i glumca koji ga artikuliše sa dosta patetike i prenaglašenog herojstva. Ova deonica sama po sebi vrlo je pregnantna i maltene zaslužuje zaseban film.

Relacija PODZEMLJA i partizanskog filma je zanimljiva utoliko što Kusturica pokušava da ponudi jedno novo čitanje istorije SFRJ pa i NOBa kroz jasnu metaforu, i isticanje razlika između istine i laži, iluzije i stvarnosti, propagande i činjenica, ali se na tom putu i formalno i tematski vraća na partizanski film. Čini se da Kusturica koristi partizanski film i kao pripovedački ključ a na kraju i kao deo zapleta kako bi ponudio bitno drugačiju sliku od one koju su ovi filmovi stvarali. Ako ovom utisku dodamo značajno oslanjanje filma LEPA SELA LEPO GORE na tradiciju partizanskog filma, možemo reči da je za dva ključna SRjugoslovenska filma devedesetih partizanski film bio snažan formalni ali unekoliko i suštinski oslonac.

* * * / * * * *

DEVOJKA SA KOSMAJA (1972)

DEVOJKA SA KOSMAJA Dragovana Jovanovića pokušava da kombinuje klasični rodoljubivi partizanski film sa elementima akcije i napetim prikazom ilegalnog rada sa lirskom melodramom svojstvenom ratnim filmovima Puriše Đorđevića.

Jovanovićev miks je nažalost nekonzistentan, nevešt, neprecizan i u tome mu ne pomažu ni poljski direktor fotografija Jerzy Wojcik, ni Đorđe Lebović kao scenarista, niti Darko Kraljić kao kompozitor. Naprosto, ovaj film nije uspeo da pomiri različite Jovanovićeve uglove prilaza priči, a pritom ni u jednom ni u drugom nije naročito efektan.

Realistički ili barem borbeni deo priče prilično je neuverljiv, i šarm Jovanovićevog mešanja svega što mu je palo na pamet vrlo retko uspeva da proizvede neki efekat.

Kad je reč o sovjetskoj glumici Ljudmili Lisini, rekao bih da je ona bila Jovanoviću mnogo veći fetiš nego što je preneo samoj publici utisak o njoj. Srećom, ovaj film iz 1972. nije nastao u vreme kada bi publici smetali nahsinhronizovani likovi u jugoslovenskom filmu ali Ljudmila Lisina sasvim sigurno ne opravdava napor dovođenja i nahovanja strane glumice.

Ostatak glumačke ekipe je interesantan i harizmatičan, međutim neamju naročito potentan materijal za rad i njihov domet se svodi na zanimljive minijature kao što je ona Nikole Simića.

Jedna od miskoncepcija u vezi sa partizanskim filmom jeste ta da su oni velikim delom bili eskapističke gluposti sa naivnom karakterizacijom i skoro pa parodičnim prenaglašavanjem partizanskog herojstva. Međutim, ako nekome zatreba insert kako bi dokazao tu tezu, upravo ga može naći u DEVOJCI SA KOSMAJA. 

* 1/2 / * * * *

BALKAN EKSPRES (1983)

BALKAN EKSPRES Branka Baletića, po scenariju Gordana Mihića, stoji u istoriji jugoslovenskog filma kao jedan od najvećih crowdpleasera. Kada bi nekom strancu morali da objasnimo šta je taj film, praktično bismo morali da ga opišemo kao jugoslovenski STING i LA VITA E BELLA spojenim u jedan.

Mihićev scenario kapitalizuje sklomost naših autora ali i naše publike da lako mešaju žanrove i u kreaciji i u recepciji. Glavni junaci su grupa predratnih prevaranata koje ratni vihor satera u situaciju da se predstavljaju kao muzički orkestar u kafani u unutrašnjosti. Ali tu su i okupatori, i kvislinzi i jevrejska devojčica u bekstvu i teror okupatora koji ih na kraju natera da uzmu svoju ulogu i žrtvuju se u narodnooslobodilačkoj borbi.

Baletić je sa izuzetno inspirisanom glumačkom ekipom uspeo da iznese i preplete ove naizgled disparatne elemente i da ih uklopi u celinu koja kod gledaoc budi čitav spektar emocija. Film je dinamičan i duhovoti sa nizom upečatljivih komičnih situacija ali i par snažnih sentimentalnih momenata.

Nastavak je nastao uprkos tome što je postavka izvornog filma bila takva da se ideja sequela nije mogla gajiti. U nsatavku koji je započeo da režira Predrag Antonijević a završio ga je Aleksandar Đorđević u saradnji sa Milošem Radovićem, BALKAN ESKPRES polazi u pomalo neočekivanom pravcu OTPISANIH, sa sentimentalnim detaljima više vezanim za romansu i znatno više partizanske akcije. Drugi deo filma je verovatno zapravo i bitniji u svojoj formi televizijske serije. 

Ipak sudbina filma BALKAN EKSPRES koji sasvim sigurno nije zamišljen kao započinjanje franšize dosta govori o komodifikacija NOBa kao teme koja je nastupila sedamdesetih i osamdesetih. Iako je već ranih šezdesetih, Žika Mitrović pravio serijal od Kapetana Lešija, posle OTPISANIH to postaje jasna strategija. Ipak, izzvorni BALKAN ESKPRES uprkos svojim dopadljivim i rado gledanim detaljima svakako nije pokazivao tu nameru eksplicitno.

* * * / * * * *

CAMPO MAMULA (1959)

CAMPO MAMULA Velimira Stojanovića je čvrst i vizuelno ekspresivan film o  logoru koji je izgrađen na tvrđavi u Jadranskom moru, pri cnogorskoj obali. Ovoj moćnoj lokaciji vratiće se srpska kinematografija više od pola veka kasnije u filmu MAMULA Milana Todorovića.

Po scenariju Ratka Đurovića, Velimir Stojanović napravio je mišićav i precizan film o logorašima, njihovom profilu, dakle mahom politićkom i sukobu sa čuvarima koji rezultira sukobom i bekstvom.

Iskusni crnogorski snimatelj Aleksandar Sekulović koji će samo godinu kasnije snimiti još jedan film o logoru i to KAPO čuvenog Gilla Pontecorva koji je realizovan u jugoslovenskoj koprodukciji uspeva da izgradi vibrantnu atmosferu i što je još važnije odlično iskoristi ne samo lokaciju Mamule već i more koje je okružuje. Ovaj film donosi svakako jednu od zanimljivijih crno-belih fotografija svog vremena. 

Stojanović u glumačkoj podeli okuplja talentovane glumce, tada u velikom usponu i u tom domenu praktično nema slabog mesta.

CAMPO MAMULA je daleko od jedinog ratnog filma koji je obrađivao dejstva na primorju ali je svakako jedan od najautentičnijih.

* * * / * * * *

ŠOLAJA (1955)

ŠOLAJA Vojislava Nanovića je slovio za kontroverzan partizanski film pošto je govorio o Simi Šolaji, velikom narodnom komandantu iz NOBa koji je podigao narod na bazi svoje lične harizma i postepeno prešao na stranu partizana. Film je bio kontroverzan zbog toga što je pokazao kako je Šolaja ispočetka bio u saradnji sa oficirama JVuO i onda je prešao na stranu partizana. Istovremeno film prikazuje snažnu netrpeljivost među narodima u Bosni. Glavni negativci su ustaše, dakle Nemci nemaju nikakav protagonizam, a s druge strane okosnica oslobodilačkog pokreta su Srbi, i prikazani su kao ustaške žrtve, a istovremeno postoji tenzija i sa muslimanima koja Srbe prirodno približava četnicima i usled čega pokazuju otpor saradnji sa partizanima.

Sam film ne prikazuje muslimanske zločine, ali se o njima govori jer je Šolajin narod ozbiljno raspoložen da sprovede osvetu nad muslimanima, dočim ih Šolaja u tome umiruje. Naravno, ima tu greenwashovanja, likova upadljivo “dobrih” muslimana, ili članova partizanske čete muslimanske veroispovesti. Pa ipak, snažna etnička netrpeljivost jeste najautentičniji segment ovog filma i deluje najubedljivije.

Paradoksalno ono što je najneuverljivije jesu “ideološke” deonice razgovora među oficirima JVuO ali i među komunistima. Dakle, Šolaja je uverljiv lik, ima harizmu, ima jasnu oslobodilačku ideju, a ovi ideološki usmereni junaci deluju plakatski. Naravno, kako oficiri JVuO iznose neke bizarno naivne konzervativne nazore, tako i partizanski oficiri iznose naivne priče o “samopregoru”, “prevazilaženju sebe” itd.

Reklo bi se da je i gledaocima onog vremena bilo jasno šta je bolje i energičnije od ostalog, šta je najuverljivije a to je upravo ta oslobodilačka uloga Sime Šolaje koja je nadideološka i naravno etnička tenzija koju nose likovi koji ga okružuju.

Nanovićev film je snimljen 1955. i upravo tako i izgleda. Ne može se reći da ga je zub vremena previše nagrizao ali definitivno nije ni vanvremenski klasik koji je bio ispred svog vremena. Ipak, u kontekstu onoga što je partizanski film i Nanovićeva participacija u njemu, važno je napomenuti da spada u onu fazu ove produkcije u kojoj se prikaz okolnosti nije izmakao u stripovskom pravcu, niti je otišao u čistu plakatsku propagandu s jedne ili dekonstrukciju NOBa s druge strane. 

Nanovićev rediteljski stil je jednostavan, neposredan, artikulisan, a stilski se izražava vrlo jasno i efikasno, bez suvišnih ukrasa. Ukupan utisak je vrlo intrigantan jer više nego drugi partizanski filmovi pokazuje složenu etničku sliku koja je doprinela svireposti ratnih dejstava u Bosni.

* * * / * * * *

POVRATAK OTPISANIH (1976)

OTPISANI su bili izuzetno značajan gamechanger u istoriji partizanskog filma. Ova televizijska serija uvela je partizane u popularnu kulturu, kroz priču o beogradskim ilegalcima, žestoko fikcionalizujući autentične događaje iz vremena okupacije Beograda, učinila ih je modernim herojima, istovremeno očaravajući klince i irititajući SUBNOR zbog uvođenja stripovske stilizacije i dinamike akcionog filma.

Serija je snimana u dve etape i u dve različite estetike, a samim tim je obrađivala i dva različita perioda. Crno-bela serija obrađivala je početak okupacije Beograda, a serija u boji njegovo oslobođenje. Iz obe serije izmontirani su bioskopski filmovi, što je u to vreme bio i svetski trend.

Zanimljivo je da film po crno-beloj seriji nije zaživeo među publikom, kao i da je film u boji postao popularniji od serije u koju je trebalo da uvede.

POVRATAK OTPISANIH je film iz 1976. godine koji vraća Otpisane u Beograd da ga pripreme za oslobođenje. Oni se infiltiriraju sa zadatkom da ubiju okorelog kvislinga Majora Gašpara, inače inspirisanog stvarnom ličnošću, a plan realizuju tako što se prerušavaju u svitu zarobljenog kvislinškog ministra.

Paradoksalno, budući smo Otpisane kao likove uveli i “savladali” u crno-beloj seriji, ovde kolorit svemu daju likovi kvsilinga - od odmetnutog četničkog starešine koji se odmetnuo od svih i očajnički luta šumama, preko bonvivana Gašpara i njegovog koljača Misirca do žandarma iz ministrovog obezbeđenja koji se ispostavlja kao opasniji protivnik nego što se slutilo.

Dakle, pored šarma samih Otpisanih, ovde jako bitnu ulogu igraju koloritni negativci i to sve redom kvislinzi raznih provenijencija i četnici, dakle od Nedićevaca do Ljotićevaca, SS špiuna itd.

POVRATAK OTPISANIH je kao i kanonske OTPISANE režirao Aleksandar Đorđević. Film odlikuje lakoća u izlaganju likova, narativna efikasnost, izvlačenje maksimuma iz personality glumaca koji su okupljeni a samo navedene kvsilinge igraju Bata Živojinović, Aljoša Vučković, Ljuba Ćipranić i Milan Gutović. 

U pogledu estetizacije, Đorđević je vrlo jednostavan u izrazu, i POVRATAK OTPISANIH ne nosi onu ambiciju stvaranja vrhunskog jugoslovensog vesterna ili akcijaša kakvu su imali Žika Mitrović, Hajrudin Krvavac ili Časlav Damnjanović. Međutim, POVRATAK OTPISANIH nije limitrian svojim očiglednim televizijskim korenima, čak naprotiv iz njih crpi izvesnu jednostavnost i pitkost koja uklapa Đorđevića u red svojih inostranih savremenika koji su “pekli zanat” na televiziji.

Kao što je crno-bele OTPISANE sinonim ostala serija, tako je za POVRATAK OTPISANIH sinonim ovaj film, što ne znači da serija o fazi oslobođenja nije zanimljiva i da ne zaslužuje revalorizaciju.

* * * / * * * *

ŽARKI (1970)

ŽARKI Đorđa Kadijevića jedan je od prvih i poslednjih pokušaja kinematografije u Pančevu pre nego što ju je obnovio Milan Todorović sa svojim filmom ZONA MRTVIH. Reč je o filmu koji je po osnovama svog nastanka komemorativan ali je po svom izrazu umetnički vrlo ambiciozan i sa potencijalom za višeslojno čitanje.

Ovaj film iz 1970. donosi niz vrlo interesantnih postupaka, ne samo u pogledu priovedačkih tehnika,već i na nivou sadržaja.

U određenom smislu, ŽARKI možemo posmatrati kao svojevrsni rimejk PRAZNIKA Đorđa Kadijevića koji je snimljen tri godine ranije. U PRAZNIKU grupa raspojasanih četnika spasava a onda ubija američke pilote tokom seoskog slavlja, dočim ovde grupa folksdojčera i mađarskih nacista meštana zarobljava i muči lokalnog partizana sa namerom da od njega izvuku informacije ili ga naprosto slome. Uprkos svojoj nadmoći oni u tome ne uspevaju.

Ovo kada se prepriča zvuči kao plakatski film, ali ŽARKI je sve samo to nije. Naime, ovo je egzistencijalistička priča o otporu i kolebljivosti onih koji su nadmoćni. Glavni junak je pasivan kroz maltene ceo film, ali vodi se svojim životnim principom, ne želi da se prepusti i umre na način na koji žele njegovi krvnici i Kadijević iz svega toga uspeva da izgradi jednu dublju priču o snazi čoveka, otpora, volje i zla.

ŽARKI je na špici označen kao komemorativni film ali je po svom duhu sve sem toga. Proizveo ga je pančevački Kino klub a estetika filma je kinoklubaška i crnotalasovska. Ovo je film stanja, izuzetno atmosferičan, sa razbarušenim mizanscenom, spontanošću u kompoziciji kadrova, karakterima koji odstupaju od bilo kakve ideološke matrice, i pričom koja samo kada se prepriča deluje ideološki “podobno” ali kada se gleda, što je i primarno za film, deluje vrlo autentično. Štaviše, u ponašanju glavnog junaka samo u tragovima možemo naslutiti da je on partizan. Samo u par dijaloških detalja možemo da identifikujemo kom pokretu otpora on pripada.

Otud je ŽARKI vrlo subverzivan film jer praktično subvertira formu komemorativnog filma u jednu univerzalnu priču o otporu koja nije isključivo vezana za antifašizam, čak naprotiv, primenjiva je na okolnosti svake represije među ljudima koji se dobro znaju u svojoj zajednici.

Dušan Janićijević igra nacistu koji je usto i Nemac i njegov lik je dat kao agens koji utiče na događaje sa strane, daje im ton, ali prepušta lokalcima da jedni drugima nanose zlo, i to je vrlo zanimljivo rešenje. Janićijević je igrao sličnu “mračnu” rolu i u PRAZNIKU, ipak sa drugim predznakom.

Paradoksalno, možemo reći da je Kadijević podmetnuo rimejk PRAZNIKA kao svojevrsni komemorativni film, i da je iznova snimio jedno od svojih najkontrovverznijih dela u formi nečega što je režim želeo.

Direktor fotorgrafije na ovom filmu je Milorad Marković i uradio je odličan posao zamenjujući Kadijevićevog nezamenjivog saradnika Aleksandra Petkovića.

Zahtevnu glavnu ulogu igra Jovan Janićijević Burduš a partner mu je u najevećem delu Pavle Vujisić. Interesantno je međutim kako Kadijević u ovom filmu tretira najveće zvezde filma. Bata Živojinović i Ljuba Tadić ginu u uvodnoj sekvenci, u maniru filma PSYCHO, i tada film kao da biva “prepušten” Kadijevićevom stock companyju ali u filmu i dalje ostaje jedan superstar partizanskog filma - Ljubiša Samardžić - i to u ulozi kolebljivog mađarskog naciste, sve vreme u crnoj uniformi i sa kukastim krstom na ruci.

ŽARKI u pogledu poigravanja simbolima deluje maltene kao neka Laibachova subverzija sa tim transformacijama konteksta u kojima se pojavljuju glumci, premda je Bata Živojinović odigrao svoju dozu Nemaca i kvislinga u karijeri.

Ovaj Kadijevićev film spada u njegova zaboravljena ostvarena ali zaslužuje da se iznova pogleda i promisli. U ovom filmu ima puno zanimljivih detalja, ali to je u krajnjoj liniji manje važno. Svi ti autocitati, reference i promene konteksta ne bi imali previše smisla da ovo nije jedan autonoman i istinski dobar film.

* * * / * * * *

STIĆI PRE SVITANJA (1978)

STIĆI PRE SVITANJA je mišićavo režiran film o bekstvu političkih zatvorenika iz kaznionice Sremska Mitrovica, inspirisan istinitim događajima i knjigama Paška Romca i Stanke Veselinov. Film je režirao Aleksandar Đorđević, žanrovsjki specijalista mahom vezan za televiziju koji je kroz OTPISANE izvršio potpunu reinvenciju partizanskog filma, odnosno estetike prikazivanja ilegalnih dejstava i NOBa generalno, a scenario je napisao Vlastimir Radovanović koji je uradio slične stvari sa filmom SAŠA i u saradnji sa Hajrudinom Krvavcem.

Dakle, Paško Romac i Stanka Veselinov su dobili ekipu vrsnih žanrovskih specijalista i njih dvojica su opravdali poverenje. STIĆI PRE SVITANJA je u suštini kamerni, sveden film velikog bekstva, sa dosta napetosti, šarmantnim junacima, dinamičnim i dijaboličnim negativcima. Bata Živojinović, Branko Đurić, Čedomir Petrović, Bekim Fehmiu i Radoš Bajić igraju jezgro ekipe ilegalaca u zatvoru i među njima je Đorđević izgradio odličnu atmosferu među tipskim ali ipak nijansiranim likovima. Isto važi i za negativce - upravnik zatvora kog igra Velimir Životić je mlak kraljev službenik, sklon kompromisu, pa čak i humanim gestovima, ali njegov prvi saradnik kog igra Slobodan Lobi Dimitrijević je dijabolični negativac koji posle pada Kraljevine postaje ustaški upravnik zatvora.

U paralelnoj radnji prikazano je delovanje komunističkih ilegalaca koji pomažu ekipi u zatvoru, logistički i obaveštajno, a među njima je i lik ilegalke Vere koji je inspirisan Stankom Veselinov a igra je Zlata Numanagić, jedna od alumnusa iz OTPISANIH. Zanimljivo je inače da je Stanka Veselinov jedna od komunističkih funkcionerki koja je najčešće porikazovana na filmu. Njeno delovanje inspirisalo je i lik u filmu BEKSTVA Radoša Novakovića koji se bavi sličnom temom, a snimljen je 1968. godine. Zatim, tu je STIĆI PRE SVITANJA iz 1978. godine i konačno televizijski film DOSIJE 128 iz 1998. godine. Dakle, u intervalu od trideset godina, njena sudbina je tri puta ekranizovana, od toga dva puta teme iz ilegalnog rada a jednom posleratna obaveštajno-romantična afera. U sva tri slučaja, Stanka Veselinov je bila fikcionalizovana, ali je isto tako zanimljivo da su svaki put aluzije autora na nju bile potpuno jasne. Sva tri filma se takođe stilski razlikuju. Slučaj ekranizacija Stanke Veselinov, i način na koji je njen lik bio fikcionalizovan, zapravo može biti tema zasebnog eseja. Naročito je zanimljivo to da sve ekranizacije njenih životnih situacija dolaze u vreme pošto je bila osramoćena a zatim rehabilitovana 1966.

Direktora fotografije je Dušan Ninkov. Đorđević je od njega tražio dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, i film je energičan, vrlo nesporedan u prikazivanju likova i akcije. Kao ni u scenariju, tako ni u kadriranju, nema viškova, sve je u funkciji priče i kreiranja napetosti. Otud ne čudi da STIĆI PRE SVITANJA nema tipičnu komemorativnost koja bi se očekivala od ekranizacije čuvenog bekstva iz avgusta 1941. godine, i što bi se moglo reći da je na njemu primenjen stilski postupak akone identičan a ono vrlo blizak OTPISANIMA.

Uprkos tome što se može sumnjati u punu istorijsku verodostojnost filma, čim su i imena izmenjena, ono što je nesporno jeste da uprkos "otpisanizaciji" priče, ona nimalo nije pojednostavljena ili banalizovana te da obiluje zanimljivim detaljima. Recimo, ilegalna komunistička mreža pred okupaciju je prikazana kao vrlo ozbiljno, sa sve "krticama" unutar policije i sposobnošću da naprave buku u štampi zbog kršenja prava političkih zatvorenika. Dakle, prikaz ilegalne komunističke mreže unekoliko odksače od tipične slike nemoćnih pravednika koji nemaju nikakve mogućnosti i prava kao u većini drugih ekranizacija. Jedan od najboljih mikro-preokreta u filmu upravo se bazira na tezi o rasprostranjenosti komunističkih agenata.

STIĆI PRE SVITANJA je film koji nema veliku reputaciju ali verujem da zaslužuje "rehabilitaciju", kao i ličnost koja ga je inspirisala.

* * * / * * * *

OSLOBOĐENJE SKOPLJA (2016)

Pogledao sam OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije, adaptaciju izvanrednog pozorišnog komada Dušana Jovanovića. Komad je bitno izmenjen u odnosu na svoju popzorišnu formu ali nažalost nije pobnoljšan i prilagođen filmu, naprotiv. Samo je sveden na Xtu parafrazu post-jugoslovenske opsesije time kako smo sami prema sebi bili gori od bilo kog okupatora. Praktično, od jednog bitnog dela iz istorije naše pozorišne dramaturgije, OSLOBOĐENJE SKOPLJA svedeno je na eho Radivojevićevog filma KAKO SU ME UKRALI NEMCI samo bitno inferiorniji u svakom pogledu.

Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.

Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.

U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.

* * / * * * *