BALKAN EKSPRES 2 (1989)

BALKAN EKSPRES 2 izmontiran je iz dobrih osam sati materijala televizijske serije koju je pisao Gordan Mihić. Film traje 108 minuta i svakako se može reći da ono što je oblikovano za bioskopsku verziju nema nužnu eleganciju, narativnu koherentnost i adekvatnu dramaturgiju da bi se na bilo kom nivou moglo smatrati uspelim filmom.

Otud, uprkos recastovanju ključunih likova Lili i Popaja, i retconovanju događaja prvog filma koji su umnogome pokazali odsustvo sluha za ono što je bio kvalitet originala, ovde ipak imamo jako mnogo kvalitetnog materijala. Da, taj materijal nije skupljen na adekvatan način i ovaj film nije estetski zaokružen, međutim vrlo je vidljiva divlja Mihićeva mašta, okrenutost apsurdu, crnom humoru i jako dobroj upotrebi mentalitetskih iiosinkrazija koja ga je i učinila našim najplodnijim i najčuvenijim filmskim scenaristom.

Repriza filma BALKAN EKSPRES 2 najpre može da vas podstakne da reprizirate njenih deset epizoda. Kao film, ovo je kolekcija izuzetno duhovitih, sporadično solidno režiranih i jako energično glumljenih vinjeta, za koje je evidentno da nisu studiozno osmišljavane za bioskopsku formu. Međutim, isto tako ideja da se BALKAN EKSPRES sa svojom sentimentalnošću približi OTPISANIMA nije bez osnova.

Pojedini likovi su efentno duplirani tako Lili koju sada igra Anica Dobra dobija konkurenciju u vidu femme fatale koju igra Ena Begović na vrhuncu svoje senzualnosti. O komičarskim veštinama glumačke podele ne treba trošiti reči, Bora Todorović, Aleksandar Berček i Olivera Marković drže sve u malom prstu a neki detalji poput podzapleta sa otkupom američkog pilota su scenaristički i u pogledu imaginarijuma zaista briljantni i na nekom nivou čak anticipiraju i PODZEMLJE.

BALKAN EKSPRES 2 definitivno ne robuje nijednoj ideološkoj agendi. Glavna agenda je opstanak, glavna ideologija je sposobnost junaka da prežive i da na tom putu ostanu ipak antifašisti. Sve ostalo je možemo reći krajnje dezideologizovano, i jedini kohezioi faktor jeste otpor nacistima i kvislinzima. U tom smislu, BALKAN EKSPRES 2 dobro ilustruje atmosferu potpunog “svako za sebe” duha u društvu u tom periodu, premda s druge strane u ovom filmu nema ustaša ili komentarisanja drugih naroda i njihove uloge u NOBu.

BALKAN EKSPRES 2 treba gledati u formi serije. Ipak, oni koji ne žele da se upliću toliko duboko imaju šta da vide u filmu. 

Na filmu su potpisana tri reditelja, Predrag Antonijević, Aleksandar Đorđević i Miloš Radović. Oni su režirali i seriju s tim što je Anonijević zamenjen u toku snimanja jer je uhapšen i odveden pre nego što je završio svoj posao.

* * / * * * *

NIKOLETINA BURSAĆ (1964)

NIKOLETINA BURSAĆ Branka Bauera je ekranizacija priča Branka Ćopića koju su za film priredili sam Bauer sa Bogdanom Jovanovićem i Krešom Golikom kao scenaristima. Ovaj film pokušava da prikaže Nikoletinu Bursaća kao istorijsku ličnost i u tom cilju ima nekoliko zanimljivih intervencija. Prvo, počinje razgovorom Nikoletinine majke sa spomenikom, zatim sećanjima njegovih drugova koji su u međuvremenu postali funkcioneri, da bi na kraju imali i scenu kombinovanja igranog i dokumentarnog materijala kada Nikoletina upada na sednicu AVNOJa, odnosno detalj da se unutar filma najavljuje snimanje filma o Nikoletini.

Svi ovi elementi su vrlo zanimljivi i filmu daju priličnu strukturalnu i suštinsku intrigantnost jer praktično obrađuju ne samo fikcionalizovano sećanje na rat već se bave i samom kulturom sećanja kroz priču o posleratnoj sudbini Nikoletininih saboraca i uspomena na njega. Uostalom, i danas u narodu postji velika dilema da li je Nikoletina Bursać bio književni lik ili stvarna ličnost.

Međutim, izvan ovih intrigantnih detalja, Bauerov film nažalost ne uspeva da sastavi smislenu celinu iz Ćopićevh priča. Izabrani sadržaj koji su autori adaptirali nažalost deluje preoizvoljno, i krajnje epizodično bez adekvatnog kumulativnog efekta. Ćopićeve dosetke su tu i film na tom nivou ima prostora da se otrgne od osrednjosti koja ga guši ali ne uspeva.

Velikim delom za to je kriva i glumačka podela. Samog Nikoletinu igra jedan od najmanje inspirisanih glumaca u podeli. 

Čini se da je osnovni problem filma u tome što su Bauer i saradnici osmislili dobar koncept i našli valjan oslonac u Ćopićevoj prozi, međutim ono što im je izmaklo jeste koherentnost, jasan dramski zamajac i rezultat je samo ilustracija Ćopićevog predloška. Otud možemo reći da je NIKOLETINA slično ORLOVIMA, jedno od Ćopićevih najpopularnijih dela koje je dobilo krajnje skromnu ekranizaciju. 

* * / * * * *

SRETNI UMIRU DVAPUT (1966)

Pogledao sam SRETNI UMIRU DVAPUT Gojka Šipovca. Šipovac je bio pomoćnik režije Hajrudinu Krvavcu i sa njim je radio omnibus VRTLOG ali je nekoliko naslova režirao i samostalno. Šipovčev film SRETNI UMIRU DVAPUT snimljen je po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od kultnih scenarista toga vremena koji radio neke od najznačajnijih filmova Jovana Živanovića, Vojislava Nanovića ili Branka Bauera.

(U glavnoj i nosećoj ulozi pojavljuje se Kole Angelovski, takođe vrlo zanimljiva figra tadašnje kinematografije koji je ubrzo potom pored glume počeo da se bavi pisanjem i režijom. Bogdan Jovanović po imenu i po nekim detaljima priče glavnog junaka Radojice asocira na Malog radojicu iz narodne pesme i junaci unutar filma su svesni te paralele. Glavni junak Radojica je mladi partizan SKOJevac koji je u svom kraju poznat po tome što je ispevao šaljive pesmice o četničkom Vojvodi Dači čije se vojvodstvo doduše dovodi u pitanje. Posle okršaja Radojičine jedinice sa četnicima, on i drugarica prema kojoj on krije svoje simpatije bivaju odsečeni od jedinice i daju se u bekstvo. Za Radojicu potom usledi čitacv niz zgoda, dopada zatvora pa i muka u Dačinim šakama, da bi se potom napravivši se da je mrtav, kao junak narodne pesme oslobodio i vratio u akciju.

Scenario Bogdana Jovanovića je vrcav i duhovit na pravim mestima. Prikaz rata je u ovom filmu crno-beli samo u pogledu solidne fotografije Đorđa Jolića, sve ostalo je nijansirano. Izuzev jedne straže, u filmu nema Nemace, sve ostalo su narod, partizani, četnici i žandarmi i Jovanovićev scenario prikazuje okupirani prostor na kome nema apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Žandari su korumpirani i lenji državni službenici koji i za okupatora rade podjednako neefikasno kao i za svakog drugog gazdu. Četnici su Srbi sa krizom identiteta, zbunjeni i neraspoloženi zato što komuniciraju sa četnicima, dok su partizani organizovani ali nepoverljivi i rigidni, sa okrenutošću ideologiji koja u pojedinim scenama biva dovedena do paroksizma i postaje izvor humora.

Tako je mali Radojica ne samo mali oštroumni mangup iz naroda već i vrstan "parolaš" sa čijim se "politički korektnim rečnikom" pomalo sprdaju i njegovi istomišljenici.

Šipovac ipak nikada gubi kontrolu nad mešavinom humora i ratne tenzije i njegov film ipak nikada ne kliza u otvorenu komediju. Ovo je vedar film o NOBu, sa stilizacijom i dinamikom koja je maltene stripovska, kao kod njegovog čestog saradbnika Hajrudina Krvavca ali i sa karakterizacijom  koja je nešto produbljenija, jednim delom i zato što kod Šipšovca akcija nije glavno gradivo. Njegovi junaci se više nadmudruju nego što se ubijaju mada naravno u filmu ima suspensea, pucnjave i pogibije.

Šipovac i Bogdan Jovanović snimili su film koji nudi jednu autohtonu varijaciju na stripovski partizanski filkm Hajrudina Krvavca, oslanjajući se na narodnu tradiciju nadmudrivanja ali joj i dajući urbanu uglađenost koju je doneo Bogdanović. SRETNI UMIRU DVAPUT tek treba da bude prepoznat kao moćan crowdpleaser koji je odoleo zubu vremena.

* * * 1/2 / * * * *

USIJANJE (1979)

USIJANJE je film iz 1979. godine koji izgleda kao da je snimljen pedesetih, i to u SFRJ. To je dosta loš znak. Potencijalno zanimljiv predložak Mirka Kovača, čuvenog književnika koji je ostvario izvanredan opus u jugoslovenskom filmu, potpuno je ispušten tako da na kraju sukob glavnih likova na kome se temelji ceo film postaje čak i nejasan, ali na svu sreću razumljiv pošto iz iskustva znamo da jugoslovenski film ovog žanra ne može imati srećan kraj.

A žanr je melodrama smeštana u period pre, za vreme i posle rata, u selo u kome se narod bavi gajenjem duvana. Pošto država nepovoljno plaća duvan, seljaci ga švercuju. U celoj priči glavnu ulogu (premda po screentimeu i kvalitetu rola jedva da se primećuju) imaju dva prijatelja koji se tokom tog perioda pomažu ali i zavade...

Predmet sukoba mi je ostao nejasan. Film imako pokriva dug period ima jako duge scene tako da u suštini nudi malo događaja. Uprkos svemu ipak, ima to jedno retko svojstvo u našem filmu da se stvari kreću od tačke A do tačke B.

Ipak, najveća je krivica na Bori Draškoviću koji je u potpunosti rediteljski ispustio priču tako da ni osnovni sukob nije uspeo da predoči. Njegova inscenacija je spora i arhaična a poseban kemp momenat je kada seljaci prkosno svi zajedno puše istu cigaretu, to je već straight to YouTube materijal iz vremena kada su se džointi jedino viđalo u cautionary filmovima.

Bizarna koincidencije je da sam u ovom filmu gledao i Gordanu Kosanović, našu čuvenu glumicu koja je preminula 1986. godine u 33. godine a da je to treći film od četiri poslednja domaća u kome ona glumi. Nažalost, ona nije uspela da ostvari veliku karijeru ali je svakako igrala u u upečatljivim naslovima a još je čuvenija po pozorišnim ulogama i radu sa nemačkim rediteljem Roberto Ciullijem, za koga se udala i odselila u Nemačku. U ovom filmu, ona igra dosta marginalizovanu ulogu, ali pruža sasvim korektan rad.

* 1/2 / * * * *

SAM (1959)

SAM Vladimira Pogačića je adaptacija romana Mihajla Renovčevića koji se dešava 1943. tokom Pete neprijateljske ofanzive. Renovčević je pisao scenario za fllm ŠOLAJA koji na vrlo zanimljiv način prikazuje NOR u Bosni. Ovog puta, Pogačić je adaptirao Renovčevićev roman i na kraju baš za scenario možemo reći da je najslabiji deo filma.

Pogačić je bio prilično rafiniran reditelj za svoje vreme i SAM je dosta solidno vođen u vizuelnom pogledu, donosi izuzetnu fotografiju Aleksandra Sekulovića, izvanredno je kadriran i dizajniran. Nažalost, unutar priče imamo problem protagonizma među junacima. Jedini istinski profilisan junak je beogradski mangup i partizan Čavka koji se nalazi pred raznim ispitima tokom okruženja na Zelengori. Svi ostali junaci su nažalost plakatski, površno postavljeni, sa obiljem didaktičnosti i neuverljivog herojstva.

Pogačić sebi nikada ne dopušta da ode u totalni propagandni eksces, pa na kraju ti plakatski likovi nisu ni smešni već su naprosto dosadni. I oni ponajviše opterećuju film. Na isti način na koji pokušavaju da vrate Čavku na pravi put i sputaju ga, tako sputavaju i film koji je inače u vizuelnom pogledu, pa i samih događaja koje obrađuje, zapravo mogao da ispadne prilično interesantan.

Nikola Simić je izuzetno zanimljiv u glavnoj ulozi Čavke ali su Milan Puzić i Severin Bjelić potpuno nesposobni da se izbore sa flah likovima koje im je ponudio Pogačić a isto važi i za Radmilu Andrić čiji je lik trebalo da bude sentimentalni centar filma a na kraju deluje kao usiljena konstrukcija.

SAM se može posmatrati kao zanatski uspeo film koji je nažalost propuštena prilika da za nešto više od skrupulozno realizovane propagande. 

* * 1/2 / * * * *

PARTIZANSKE PRIČE (1960)

PARTIZANSKE PRIČE Stoleta Jankovića je vrlo estetizovan diptih priča iz NOBa od kojih je jedna nastala po Jankovićevoj ideji a druga po pripoveci CRVENI ŠAL Antonija Isakovića. Janković je napisao scenario, uključujući adaptaciju Isakovićeve priče.

Prva priča po Jankovićevoj ideji je dinamična egzistencijalistička epizoda iz rata o devojci koja pomaže ranjenom partizanu i krije ga od Nemaca, nesvesna da ilegalna mreža oko nje propada i da će biti provaljena. Jankovićev rediteljski postupak u ovoj priči je siguran, fokusiran na likove i izuzetnu vizuelnu ekspresiju. Iako su PARTIZANSKE PRIČE njegov rani rad, ovo je možda Jankovićev rediteljski i vizuelno najprecizniji film. Kako je sam Janković važio za priličnog filmskog autodidakta koji se oslanjao na saradnike, sasvim je moguće da je u ovom filmu izvanredan izbor saradnika doprineo tako dobrom rezultatu.

U glumačkom centru prve priče nalazi se Špela Rozin u ulozi devojke koja pomaže ranjenom partizanu, a Branko Pleša iznova igra vrlo intrigantan lik Nemca. Ako imamo u vidu da ovaj film nije zamišljen kao ratni spektakl, scene bitke koja je zapravo usputni segment filma izuzetno su vešto i ozbiljno realizovane.

CRVENI ŠAL je drugi i slabiji segment filma. Isakovićeva priča realizovana je vrlo atmosferično, smeštena je u “tipičnu” isakovićevsku stituaciju partizanskog požrtvovanog kretanja između dve bitke, i ponovo nosi egzistencijalističku temu. Mladi promrzli partizan postaje centralni junak tragične intrige oko ukradenog crvenog šala u selu koje partizani žele da pridobiju za sebe ponašajući se manje bahato od četnika.

U scenarističkom pogledu, jasno je da Janković nije uspeo da u potpunosti transponuje Isakovićevu prozu u dramsku formu, i previše se oslanja na unutrašnje monologe junaka koji su preuzeti iz Isakovićevog rukopisa. Međutim, strukturalno gledano, ovo je valjano postavljena priča koja ne pravi greške u komunikaciji sa gledaočevim emocijama.

Stole Janković je bio politički najviše pozicionirani reditelj u SFRJ i ušao je u kinematografiju posle partizanskog staža. Nikada nije u potpunosti uspeo da pobegne od imidža “državnog” reditelja koji projekte dobija po statusu a ne po zasluzi. Neki njegovi filmovi su bez sumnje govorili u prilog takvom utisku. PARTIZANSKE PRIČE ipak dau suprotan utisak i pokazuju da Janković u svom opusu ima i neka izuzetno vredna dela.

* * * / * * * *

OBRAČUN (1962)

OBRAČUN Živorada Žike Mitrovića je nastavak priče o kapetanu Ramizu Lešiju i njegovim obračunima sa balistima. Ramiz Leši je bio glavni junak filma Mitrovićevog blokbastera KAPETAN LEŠI i jedan od prototipskih naslova tzv. “partizanskog vesterna”. OBRAČUN je nažalost bitno slabiji od KAPETANA LEŠIJA prvo zato što u pogledu karakterizacije i samog Lešija i njegovih protivnika prilazi bez ikakve pažnje, kao da nastavak ne mora imati neku naročitu autonomiju.

Ono što je doduše nesporno jeste to da OBRAČUN više podseća na vestern čak i od samog KAPETANA LEŠIJA ali nažalost domet mu je bliži nekom minornom B-vesternu. Vestern estetika filma čini da na neki način OBRAČUN gubi onu autentičnost tog partizansko-kaubojskog spoja, odnoseći prevagu u smeru nekakvog bezličnog vesterna o kaubojima i Indijancima.

Srećom, OBRAČUN nije pomutio dubok trag koji je KAPETAN LEŠI ostavio ne samo u kinematografiji već i u jugoslovenskoj popularnoj kulturi.

* * / * * * *

PODZEMLJE (1995)

PODZEMLJE Emira Kusturice možemo posmatrati kao jedan od poslednjih spojeva art housea i bioskopskog spektakla koji je postigao istinski veliki festivalski uspeh, u ovom konkretnom slučaju osvojvši Zlatnu palmu u Kanu. Ovaj film je bio kontroverzan u vreme premijere po više osnova, među kojima je ključni bio zapravo odnos prema tada još uvek aktuelnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije. U međuvremenu, ovaj film su počele da okružuju i druge kontroverze, pre svega ona osnovna a bezana je za metaforičnu interpretaciju istorije SFRJ kroz zaplet filma.

Kako je reč o zbilja višeslojnom filmu koji praktično ima tri celine - a to je film o mladim komunistima, članovima pokreta otpora, zatim o periodu kada zbog ljubavne intrige i želje za napredovanjem jedan drug drži drugog u podrumu i zabludi da rat još uvek traje i konačno, sa izlaskom izludelih ljudi iz podruma napolje i eksalacijom njihovog ludila u ratu za jugoslovensko nasleđe, fokusiraću se na ovaj prvi segment i delimično treći u kome Kusturica polemiše sa partizanskim filmom.

Jedan od Kusturičinih uzora i svojevrsni mentor bio je Hajrduin Krvavac. Uostalom, poznato je Kusturičino pojavljivanje u filmu VALTER BRANI SARAJEVO i partizanski film u svojoj par excellence formi ima određenu ulogu u njegovoj biografiji. Uvodni deo PODZEMLJA nudi Kusturičino viđenje nekih tipičnih tropa o urbanoj gerili, mladim i neustrašivim ilegalcima koji se bore sa krutim i surovim Nemcima. U PODZEMLJU ilegalci su prikazani kao dionizijski razbojnici, razvratnici i adrenalinski ovisnici koji su sticajem okolnosti i partijske procene sada na strani antifašističke borbe. U tim akcijama oni su vođeni svojim avanturizmom ali vremenom naravno potpadaju i pod uticaj glorifikacije koju stvara vlastita propaganda. U tom pogledu, Kusturičin film nudi dinamičan, ekspolizavn prikaz ilegalnog delovanja i raznih zgoda ali junacima u potpunosti menja predznak u odnosu na ono na šta su nas navikli VALTER BRANI SARAJEVO, pa čak i bitno relaksiraniji OTPISANI.

Rečju, Kusturičini junaci su u svojoj ilegalskoj fazi više energhični antiheroji, kegnijevski gangsteri koji su sticajem okolnosti postali eksponenti jedne globalne ideje unutar globalnog sukoba.

U pogledu same radnje, PODZEMLJE u svom uvodnom delu ima svostva partizanskog filma o urbanoj gerili ali po načinu postavljanja likova možemo reći da je ovo "revizionistički" postupak u svakom pogledu, mada više filmskom nego istorijskom.

Najveći stepen istorijskog "revizionizma" možemo naći u središnjem delu koji se metaforički izražava o periodu života u SFRJ.

Drugi bitan dodir PODZEMLJA sa "partizanskim" filmom jeste metafilmski detalj izlaska Petra Popare Crnog iz "podzemlja" i dolazak na set partizanskog spektakla koji zapravo pravi njegovu hagiografiju. Crni tek u tragovima prepoznaje da taj film govori o njemu i statiste obučene u Nemce doživljava kao okupatore. U tom segmentu, Kusturica nedvosmisleno ismeva Veljka Bulajića lično, i njegove filmove koji su tretirani kao "istorijske freske", nudeći susret antiheroja iz "stvarnosti" i glumca koji ga artikuliše sa dosta patetike i prenaglašenog herojstva. Ova deonica sama po sebi vrlo je pregnantna i maltene zaslužuje zaseban film.

Relacija PODZEMLJA i partizanskog filma je zanimljiva utoliko što Kusturica pokušava da ponudi jedno novo čitanje istorije SFRJ pa i NOBa kroz jasnu metaforu, i isticanje razlika između istine i laži, iluzije i stvarnosti, propagande i činjenica, ali se na tom putu i formalno i tematski vraća na partizanski film. Čini se da Kusturica koristi partizanski film i kao pripovedački ključ a na kraju i kao deo zapleta kako bi ponudio bitno drugačiju sliku od one koju su ovi filmovi stvarali. Ako ovom utisku dodamo značajno oslanjanje filma LEPA SELA LEPO GORE na tradiciju partizanskog filma, možemo reči da je za dva ključna SRjugoslovenska filma devedesetih partizanski film bio snažan formalni ali unekoliko i suštinski oslonac.

* * * / * * * *

DEVOJKA SA KOSMAJA (1972)

DEVOJKA SA KOSMAJA Dragovana Jovanovića pokušava da kombinuje klasični rodoljubivi partizanski film sa elementima akcije i napetim prikazom ilegalnog rada sa lirskom melodramom svojstvenom ratnim filmovima Puriše Đorđevića.

Jovanovićev miks je nažalost nekonzistentan, nevešt, neprecizan i u tome mu ne pomažu ni poljski direktor fotografija Jerzy Wojcik, ni Đorđe Lebović kao scenarista, niti Darko Kraljić kao kompozitor. Naprosto, ovaj film nije uspeo da pomiri različite Jovanovićeve uglove prilaza priči, a pritom ni u jednom ni u drugom nije naročito efektan.

Realistički ili barem borbeni deo priče prilično je neuverljiv, i šarm Jovanovićevog mešanja svega što mu je palo na pamet vrlo retko uspeva da proizvede neki efekat.

Kad je reč o sovjetskoj glumici Ljudmili Lisini, rekao bih da je ona bila Jovanoviću mnogo veći fetiš nego što je preneo samoj publici utisak o njoj. Srećom, ovaj film iz 1972. nije nastao u vreme kada bi publici smetali nahsinhronizovani likovi u jugoslovenskom filmu ali Ljudmila Lisina sasvim sigurno ne opravdava napor dovođenja i nahovanja strane glumice.

Ostatak glumačke ekipe je interesantan i harizmatičan, međutim neamju naročito potentan materijal za rad i njihov domet se svodi na zanimljive minijature kao što je ona Nikole Simića.

Jedna od miskoncepcija u vezi sa partizanskim filmom jeste ta da su oni velikim delom bili eskapističke gluposti sa naivnom karakterizacijom i skoro pa parodičnim prenaglašavanjem partizanskog herojstva. Međutim, ako nekome zatreba insert kako bi dokazao tu tezu, upravo ga može naći u DEVOJCI SA KOSMAJA. 

* 1/2 / * * * *

BALKAN EKSPRES (1983)

BALKAN EKSPRES Branka Baletića, po scenariju Gordana Mihića, stoji u istoriji jugoslovenskog filma kao jedan od najvećih crowdpleasera. Kada bi nekom strancu morali da objasnimo šta je taj film, praktično bismo morali da ga opišemo kao jugoslovenski STING i LA VITA E BELLA spojenim u jedan.

Mihićev scenario kapitalizuje sklomost naših autora ali i naše publike da lako mešaju žanrove i u kreaciji i u recepciji. Glavni junaci su grupa predratnih prevaranata koje ratni vihor satera u situaciju da se predstavljaju kao muzički orkestar u kafani u unutrašnjosti. Ali tu su i okupatori, i kvislinzi i jevrejska devojčica u bekstvu i teror okupatora koji ih na kraju natera da uzmu svoju ulogu i žrtvuju se u narodnooslobodilačkoj borbi.

Baletić je sa izuzetno inspirisanom glumačkom ekipom uspeo da iznese i preplete ove naizgled disparatne elemente i da ih uklopi u celinu koja kod gledaoc budi čitav spektar emocija. Film je dinamičan i duhovoti sa nizom upečatljivih komičnih situacija ali i par snažnih sentimentalnih momenata.

Nastavak je nastao uprkos tome što je postavka izvornog filma bila takva da se ideja sequela nije mogla gajiti. U nsatavku koji je započeo da režira Predrag Antonijević a završio ga je Aleksandar Đorđević u saradnji sa Milošem Radovićem, BALKAN ESKPRES polazi u pomalo neočekivanom pravcu OTPISANIH, sa sentimentalnim detaljima više vezanim za romansu i znatno više partizanske akcije. Drugi deo filma je verovatno zapravo i bitniji u svojoj formi televizijske serije. 

Ipak sudbina filma BALKAN EKSPRES koji sasvim sigurno nije zamišljen kao započinjanje franšize dosta govori o komodifikacija NOBa kao teme koja je nastupila sedamdesetih i osamdesetih. Iako je već ranih šezdesetih, Žika Mitrović pravio serijal od Kapetana Lešija, posle OTPISANIH to postaje jasna strategija. Ipak, izzvorni BALKAN ESKPRES uprkos svojim dopadljivim i rado gledanim detaljima svakako nije pokazivao tu nameru eksplicitno.

* * * / * * * *