NOĆ OD PAUČINE

NOĆ OD PAUČINE je televizijski film Miše Radivojevića po scenariju Mirka Kovača. Zašto je ovaj film proizvela Redakcija za decu i omladinu i zašto ga je uredio Vladimir Andrić, ostaće enigma jer su junaci odrasli ljudi a i priča je ne samo namenjena starijoj publici već je film tako i napravljen, kao sadržaj za ozbiljne ljude. 

Radivojević režira u punoj formi. Radi sa direktorom fotografije Nikolom Đonovićem, autorom s ozbiljnim opusom sa kojim sam Miša nije puno radio. I fotografija je atmosferična, bogata, nudi jednu blago estetizovanu viziju naturalizma. U filmu ima puno krupnih planova Aleksandra Berčeka koji je neke od svojih najboljih uloga ostvario baš kod Radivojevića i Đonović tu izvlači sjajne rezultate. 

Berčekov partner je Bata Živojinović, u jednom vrlo ozbiljnom štimu, sveden u igri, bolji nego inače, i bez ikakvog manirizma. 

Kovačev scenario je literaran, sveden u pogledu fizičke akcije, ali u govornoj radnji zanimljiv, i Radivojević time jako dobro vlada. Ovo je priča smeštena u Drugi svetski rat i odgovara Mišinom senzibilitetu i baš tom pogledu na rat, izrazito individualnom i dezideologizovanom, fokusiranom na čoveka sukobljenog sa istorijskom stihijom. 

Veoma zanimljiv detalj je muzika Zorana Simjanovića koja je elektronska i mnogo bliža onome što je za Radivojevića radio Kornelije Kovač nego išta što je Simjanović radio. 

Ovo je prvoklasan televizijski rad u kom je Radivojević uspeo da ovlada Kovačevom literarnošću i usmeri je u svoju korist.

PARTIZANSKE PRIČE (1960)

PARTIZANSKE PRIČE Stoleta Jankovića je vrlo estetizovan diptih priča iz NOBa od kojih je jedna nastala po Jankovićevoj ideji a druga po pripoveci CRVENI ŠAL Antonija Isakovića. Janković je napisao scenario, uključujući adaptaciju Isakovićeve priče.

Prva priča po Jankovićevoj ideji je dinamična egzistencijalistička epizoda iz rata o devojci koja pomaže ranjenom partizanu i krije ga od Nemaca, nesvesna da ilegalna mreža oko nje propada i da će biti provaljena. Jankovićev rediteljski postupak u ovoj priči je siguran, fokusiran na likove i izuzetnu vizuelnu ekspresiju. Iako su PARTIZANSKE PRIČE njegov rani rad, ovo je možda Jankovićev rediteljski i vizuelno najprecizniji film. Kako je sam Janković važio za priličnog filmskog autodidakta koji se oslanjao na saradnike, sasvim je moguće da je u ovom filmu izvanredan izbor saradnika doprineo tako dobrom rezultatu.

U glumačkom centru prve priče nalazi se Špela Rozin u ulozi devojke koja pomaže ranjenom partizanu, a Branko Pleša iznova igra vrlo intrigantan lik Nemca. Ako imamo u vidu da ovaj film nije zamišljen kao ratni spektakl, scene bitke koja je zapravo usputni segment filma izuzetno su vešto i ozbiljno realizovane.

CRVENI ŠAL je drugi i slabiji segment filma. Isakovićeva priča realizovana je vrlo atmosferično, smeštena je u “tipičnu” isakovićevsku stituaciju partizanskog požrtvovanog kretanja između dve bitke, i ponovo nosi egzistencijalističku temu. Mladi promrzli partizan postaje centralni junak tragične intrige oko ukradenog crvenog šala u selu koje partizani žele da pridobiju za sebe ponašajući se manje bahato od četnika.

U scenarističkom pogledu, jasno je da Janković nije uspeo da u potpunosti transponuje Isakovićevu prozu u dramsku formu, i previše se oslanja na unutrašnje monologe junaka koji su preuzeti iz Isakovićevog rukopisa. Međutim, strukturalno gledano, ovo je valjano postavljena priča koja ne pravi greške u komunikaciji sa gledaočevim emocijama.

Stole Janković je bio politički najviše pozicionirani reditelj u SFRJ i ušao je u kinematografiju posle partizanskog staža. Nikada nije u potpunosti uspeo da pobegne od imidža “državnog” reditelja koji projekte dobija po statusu a ne po zasluzi. Neki njegovi filmovi su bez sumnje govorili u prilog takvom utisku. PARTIZANSKE PRIČE ipak dau suprotan utisak i pokazuju da Janković u svom opusu ima i neka izuzetno vredna dela.

* * * / * * * *

PODZEMLJE (1995)

PODZEMLJE Emira Kusturice možemo posmatrati kao jedan od poslednjih spojeva art housea i bioskopskog spektakla koji je postigao istinski veliki festivalski uspeh, u ovom konkretnom slučaju osvojvši Zlatnu palmu u Kanu. Ovaj film je bio kontroverzan u vreme premijere po više osnova, među kojima je ključni bio zapravo odnos prema tada još uvek aktuelnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije. U međuvremenu, ovaj film su počele da okružuju i druge kontroverze, pre svega ona osnovna a bezana je za metaforičnu interpretaciju istorije SFRJ kroz zaplet filma.

Kako je reč o zbilja višeslojnom filmu koji praktično ima tri celine - a to je film o mladim komunistima, članovima pokreta otpora, zatim o periodu kada zbog ljubavne intrige i želje za napredovanjem jedan drug drži drugog u podrumu i zabludi da rat još uvek traje i konačno, sa izlaskom izludelih ljudi iz podruma napolje i eksalacijom njihovog ludila u ratu za jugoslovensko nasleđe, fokusiraću se na ovaj prvi segment i delimično treći u kome Kusturica polemiše sa partizanskim filmom.

Jedan od Kusturičinih uzora i svojevrsni mentor bio je Hajrduin Krvavac. Uostalom, poznato je Kusturičino pojavljivanje u filmu VALTER BRANI SARAJEVO i partizanski film u svojoj par excellence formi ima određenu ulogu u njegovoj biografiji. Uvodni deo PODZEMLJA nudi Kusturičino viđenje nekih tipičnih tropa o urbanoj gerili, mladim i neustrašivim ilegalcima koji se bore sa krutim i surovim Nemcima. U PODZEMLJU ilegalci su prikazani kao dionizijski razbojnici, razvratnici i adrenalinski ovisnici koji su sticajem okolnosti i partijske procene sada na strani antifašističke borbe. U tim akcijama oni su vođeni svojim avanturizmom ali vremenom naravno potpadaju i pod uticaj glorifikacije koju stvara vlastita propaganda. U tom pogledu, Kusturičin film nudi dinamičan, ekspolizavn prikaz ilegalnog delovanja i raznih zgoda ali junacima u potpunosti menja predznak u odnosu na ono na šta su nas navikli VALTER BRANI SARAJEVO, pa čak i bitno relaksiraniji OTPISANI.

Rečju, Kusturičini junaci su u svojoj ilegalskoj fazi više energhični antiheroji, kegnijevski gangsteri koji su sticajem okolnosti postali eksponenti jedne globalne ideje unutar globalnog sukoba.

U pogledu same radnje, PODZEMLJE u svom uvodnom delu ima svostva partizanskog filma o urbanoj gerili ali po načinu postavljanja likova možemo reći da je ovo "revizionistički" postupak u svakom pogledu, mada više filmskom nego istorijskom.

Najveći stepen istorijskog "revizionizma" možemo naći u središnjem delu koji se metaforički izražava o periodu života u SFRJ.

Drugi bitan dodir PODZEMLJA sa "partizanskim" filmom jeste metafilmski detalj izlaska Petra Popare Crnog iz "podzemlja" i dolazak na set partizanskog spektakla koji zapravo pravi njegovu hagiografiju. Crni tek u tragovima prepoznaje da taj film govori o njemu i statiste obučene u Nemce doživljava kao okupatore. U tom segmentu, Kusturica nedvosmisleno ismeva Veljka Bulajića lično, i njegove filmove koji su tretirani kao "istorijske freske", nudeći susret antiheroja iz "stvarnosti" i glumca koji ga artikuliše sa dosta patetike i prenaglašenog herojstva. Ova deonica sama po sebi vrlo je pregnantna i maltene zaslužuje zaseban film.

Relacija PODZEMLJA i partizanskog filma je zanimljiva utoliko što Kusturica pokušava da ponudi jedno novo čitanje istorije SFRJ pa i NOBa kroz jasnu metaforu, i isticanje razlika između istine i laži, iluzije i stvarnosti, propagande i činjenica, ali se na tom putu i formalno i tematski vraća na partizanski film. Čini se da Kusturica koristi partizanski film i kao pripovedački ključ a na kraju i kao deo zapleta kako bi ponudio bitno drugačiju sliku od one koju su ovi filmovi stvarali. Ako ovom utisku dodamo značajno oslanjanje filma LEPA SELA LEPO GORE na tradiciju partizanskog filma, možemo reči da je za dva ključna SRjugoslovenska filma devedesetih partizanski film bio snažan formalni ali unekoliko i suštinski oslonac.

* * * / * * * *

DEVOJKA SA KOSMAJA (1972)

DEVOJKA SA KOSMAJA Dragovana Jovanovića pokušava da kombinuje klasični rodoljubivi partizanski film sa elementima akcije i napetim prikazom ilegalnog rada sa lirskom melodramom svojstvenom ratnim filmovima Puriše Đorđevića.

Jovanovićev miks je nažalost nekonzistentan, nevešt, neprecizan i u tome mu ne pomažu ni poljski direktor fotografija Jerzy Wojcik, ni Đorđe Lebović kao scenarista, niti Darko Kraljić kao kompozitor. Naprosto, ovaj film nije uspeo da pomiri različite Jovanovićeve uglove prilaza priči, a pritom ni u jednom ni u drugom nije naročito efektan.

Realistički ili barem borbeni deo priče prilično je neuverljiv, i šarm Jovanovićevog mešanja svega što mu je palo na pamet vrlo retko uspeva da proizvede neki efekat.

Kad je reč o sovjetskoj glumici Ljudmili Lisini, rekao bih da je ona bila Jovanoviću mnogo veći fetiš nego što je preneo samoj publici utisak o njoj. Srećom, ovaj film iz 1972. nije nastao u vreme kada bi publici smetali nahsinhronizovani likovi u jugoslovenskom filmu ali Ljudmila Lisina sasvim sigurno ne opravdava napor dovođenja i nahovanja strane glumice.

Ostatak glumačke ekipe je interesantan i harizmatičan, međutim neamju naročito potentan materijal za rad i njihov domet se svodi na zanimljive minijature kao što je ona Nikole Simića.

Jedna od miskoncepcija u vezi sa partizanskim filmom jeste ta da su oni velikim delom bili eskapističke gluposti sa naivnom karakterizacijom i skoro pa parodičnim prenaglašavanjem partizanskog herojstva. Međutim, ako nekome zatreba insert kako bi dokazao tu tezu, upravo ga može naći u DEVOJCI SA KOSMAJA. 

* 1/2 / * * * *