NOĆ OD PAUČINE

NOĆ OD PAUČINE je televizijski film Miše Radivojevića po scenariju Mirka Kovača. Zašto je ovaj film proizvela Redakcija za decu i omladinu i zašto ga je uredio Vladimir Andrić, ostaće enigma jer su junaci odrasli ljudi a i priča je ne samo namenjena starijoj publici već je film tako i napravljen, kao sadržaj za ozbiljne ljude. 

Radivojević režira u punoj formi. Radi sa direktorom fotografije Nikolom Đonovićem, autorom s ozbiljnim opusom sa kojim sam Miša nije puno radio. I fotografija je atmosferična, bogata, nudi jednu blago estetizovanu viziju naturalizma. U filmu ima puno krupnih planova Aleksandra Berčeka koji je neke od svojih najboljih uloga ostvario baš kod Radivojevića i Đonović tu izvlači sjajne rezultate. 

Berčekov partner je Bata Živojinović, u jednom vrlo ozbiljnom štimu, sveden u igri, bolji nego inače, i bez ikakvog manirizma. 

Kovačev scenario je literaran, sveden u pogledu fizičke akcije, ali u govornoj radnji zanimljiv, i Radivojević time jako dobro vlada. Ovo je priča smeštena u Drugi svetski rat i odgovara Mišinom senzibilitetu i baš tom pogledu na rat, izrazito individualnom i dezideologizovanom, fokusiranom na čoveka sukobljenog sa istorijskom stihijom. 

Veoma zanimljiv detalj je muzika Zorana Simjanovića koja je elektronska i mnogo bliža onome što je za Radivojevića radio Kornelije Kovač nego išta što je Simjanović radio. 

Ovo je prvoklasan televizijski rad u kom je Radivojević uspeo da ovlada Kovačevom literarnošću i usmeri je u svoju korist.

RATNIČKI TALENAT

Mirko Kovač je imao priču o Nives Koen koja je u jednom svom delu govorila o filmskim radnicima koji pripremaju film i idu na izviđanje, ali se potom razvijala u nešto drugo. Kasnije ju je čak i izmenio da bi je prilagodio svojim novim političkim stavovima.

U Kovačevoj priči, jasno se aludiralo na Lordana Zafranovića i njegove ekipe.

Živojin Pavlović je pokušao nešto slično u svom televizijskom filmu RATNIČKI TALENAT koji je po njegovom scenariju snimio Vladimir Andrić. U njemu grupa filmskih autora i radnika ide u Vranovac, Pavlovićev Castle Rock u koji je smeštena njegova proza, pa i ovogodišnji film TRAG DIVLJAČI, i u Rudovači - takođe izmišljenom mestu, premda ima takav planinski vrh u Hrvatskoj - skautira lokalni rudnik za potrebe snimanja, a kasnije se na istom mestu skupi da terevenči, svako na svoj način privučen mladom konobaricom iz menze.

Uprkos tome što ima određene elemente "filma putovanja", ovaj televizijski rad je pre svega "film stanja". Andrić u saradnji sa direktorom fotografije Dušanom Stefanovićem pravi "film look", a glumačka podela j ne samo izuzetno talentovana već i u vizuelnom pogledu evokativna. Rade Marković igra reditelja, Pavle Vujisić direktora filma a Mića Tomić scenaristu dok konobaricu igra Milja Vujanović.

Sam milje kojim se film bavi jeste blago karikiran jer Pavlović za razliku od Kovača ne govori o svojim iskustvima već su junaci autori nekog bezveznog partizanskog filma. I u tome on malo na sitno potkačinje tada dosta aktivne autore manjih partizanskih filmova koji su putovali po zemlji i izvlačili novac od lokalnih zajednica za svoje filmove o NOBu u tom kraju, nezavisno od toga da li ga je na tom mestu zaista bilo ili ne.

Ukupno uzev, uprkos tim sitnim zavistima koje umanjuju autentičnost, RATNIČKI TALENAT je zanimljiv televizijski film u kome ima šta da se vidi i šta da se prepozna, pre svega zahvaljujući visokom dometu svih sektora ekipe.

OPKOLJENI (2022)

OPKOLJENI su rediteljski i scenaristički debi Miloslava Samardžića, osnivača Pogleda kao četničkog medijskog koncerna i svojevrsne preteče Boreingovog Daily Wirea. Samardžića je od samih početaka Pogledao zanimao “kulturni rat”, interesovala ga je čak i filmska produkcija ali je opšta liberalizacija medija, odnosno konkurencija izdavačkih delatnosti SPO i SRS dovela do toga da se Pogledi ipak ne razviju toliko.

Iste godine kada je Daily Wire pustio prvi film koji je producirao na striming, isto je uradio i Samardžić. Dok je Jeremy Boreing u međuvremenu odustao od režije iako je snimio film THE ARROYO, i prvi film preko Dallasa Sonniera radio sa dokazanim profesionalcima, Samadržić je morao da uzme stvar u svoje ruke iako su u svoje vreme kritiku u Pogledima pisali tadašnji studenti FDU koji su sada i značajni činioci u našoj kinematografiji.

OPKOLJENI je amaterski celovečernji film i kao takav nije loš, recimo u poređenju sa radovima Radoša Bajića koji se bavi profesionalnim četničkim inscenacijama ali dosta slabo. Jedino što je kod Bajića, u mnogo skupljim ostvarenjima od ovoga bolje jeste što kod njega glume poznati glumci dočim kod Samardžića glume lokalni kragujevački glumci koji nisu previše ili uopšte poznati sa ekrana.

U tom pogledu, OPKOLJENI nisu bitno lošiji od Bajićeve četničke produkcije a u nekim aspektima su čak i bolji.

Prvo, Samardžićev film koliko god da je naivan je nepretenciozan, i nije opterećen patetikom. Samardžić bira jednu zgodu iz života i rada Nikole Kalabića i ekranizuje je, verovatno sa idejom da ga prikaže kao četnika koji se borio protiv Nemaca i kolaboracionista i da razbije njegov imidž kao izdajnika koji je na sve to još i prodao Dražu.

Paradoksalno, Kalabić nema najjači protagonizam u filmu, neki likovi mu “kradu šou”, ali ovo je film opsade, zatvorene situacije. Sa pomalo campy detalja. Recimo neki flešbeovi sa erotskim prizvukom po uzoru na Leonea.

Da četnici nisu imali toliko malo sreće na filmu, i da ih se sada nije poduhvatio Radoš Bajić, onda bi OPKOLJENI bili lako otpisani kao neki skroz fringe, slično MAGA filmovima poput RELIANTa. Međutim, RELIANT nije toliko loš kad se snimi u Srbiji, naročito bez pomoći FCS ili RTS.

Ako je verovati distributerima, OPKOLJENE je u prvom vikendu videlo više gledalaca nego MRAK u koji je FCS uložio stotine hiljada evra i film je prikazan na FESTu. Dakle, o čemu pričamo? Ovo je underground fenomen, ako distirbuteri ne lažu.

Otud, OPKOLJENE moramo podržati ne zbog četnika već zbog celog tog underground, B-film tripa koji se aktivira kod nas ponovo posle ZONU MRTVIH a ove godine već imamo OPKOLJENE i KLJUČ. S tim što KLJUČ ima pozntog reditelja i glumce a OPKOLJENI su skroz off the grid i to je sve jako uzbudljivo.

Najsmešnije od svega, a ima ovde dosta toga smešnog, svakako je odnos prema partizanskom filmu. Ovo je “četnički” film ali više liči na partizanski od mnogih Krvavčevih ili Mitrovićevih. Na kraju će Slovenac Babosek i četnik Samardžić biti predvodnici revivala ortodoksne partizanske estetike tamo gde se ona ponajmanje očekuje.

* * / * * * *

PREBOJ (2019)

PREBOJ Dejana Baboseka je ortodoksni partizanski film baziran na istinitoj priči o manevru mladog komandanta Franca Severa Frante kada je spasao svojih 500 boraca iz okruženja u kom je bilo 12 000 nemačkih.

Franc Sever Franta je u savremenoj Sloveniji bio predmet kontroverze jer je posle oslobođenja učestvovao u masovnoj likvidaciji domobrana, pa možemo reći da ovo nije prvi film o njemu i njegovom radu. Neki naslovi poput POKRAJINA ŠT.2 im dolaze pre toga.

Ipak, ovde se na kraju krajeva pojavljuju i sami Franta i saborci danas, kao preživeli ratni veterani, u dokumentarnoj završnici.

Sam film je igrani i prikazuje taj Frantin manevar na snežnoj planini. Dejan Babosek sve režira korektno ali bez neke jake dinamike. Scena borbe nema mnogo ali su korektno realizovane, tako da se PREBOJ kao film iz 2019. godine pre svega izdvaja po svojoj ortodoksnosti nego po kvalitetu.

Nema tu karaktera koji se nameću nekom ubedljivošću i harizmom, ali imamo gotovo tipske junake mudrog komandanta, lekara pred etičkom dilemom, dečaka kurira, mitraljesca i radiste. Pošto su svi likovi Slovenci malo je neobično da govore na slovenačkom a ne na srpskom kao Bosanci na koje smo navikli. Nema samim tim ni folksy ekscesa poput lika učitelja koji je istovremeno i miner i harmonikaš.

Babosekova realizacija je korektna ali bilo je potencijala za dinamičniji film, ne samo u pogleda tempa, već u pogledu unutrašnje dinamike dešavanja u svakom pogledu, unutrašnje ali i spoljašnje. 

* * / * * * *

BEKSTVA (1968)

Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *

BALKAN EKSPRES 2 (1989)

BALKAN EKSPRES 2 izmontiran je iz dobrih osam sati materijala televizijske serije koju je pisao Gordan Mihić. Film traje 108 minuta i svakako se može reći da ono što je oblikovano za bioskopsku verziju nema nužnu eleganciju, narativnu koherentnost i adekvatnu dramaturgiju da bi se na bilo kom nivou moglo smatrati uspelim filmom.

Otud, uprkos recastovanju ključunih likova Lili i Popaja, i retconovanju događaja prvog filma koji su umnogome pokazali odsustvo sluha za ono što je bio kvalitet originala, ovde ipak imamo jako mnogo kvalitetnog materijala. Da, taj materijal nije skupljen na adekvatan način i ovaj film nije estetski zaokružen, međutim vrlo je vidljiva divlja Mihićeva mašta, okrenutost apsurdu, crnom humoru i jako dobroj upotrebi mentalitetskih iiosinkrazija koja ga je i učinila našim najplodnijim i najčuvenijim filmskim scenaristom.

Repriza filma BALKAN EKSPRES 2 najpre može da vas podstakne da reprizirate njenih deset epizoda. Kao film, ovo je kolekcija izuzetno duhovitih, sporadično solidno režiranih i jako energično glumljenih vinjeta, za koje je evidentno da nisu studiozno osmišljavane za bioskopsku formu. Međutim, isto tako ideja da se BALKAN EKSPRES sa svojom sentimentalnošću približi OTPISANIMA nije bez osnova.

Pojedini likovi su efentno duplirani tako Lili koju sada igra Anica Dobra dobija konkurenciju u vidu femme fatale koju igra Ena Begović na vrhuncu svoje senzualnosti. O komičarskim veštinama glumačke podele ne treba trošiti reči, Bora Todorović, Aleksandar Berček i Olivera Marković drže sve u malom prstu a neki detalji poput podzapleta sa otkupom američkog pilota su scenaristički i u pogledu imaginarijuma zaista briljantni i na nekom nivou čak anticipiraju i PODZEMLJE.

BALKAN EKSPRES 2 definitivno ne robuje nijednoj ideološkoj agendi. Glavna agenda je opstanak, glavna ideologija je sposobnost junaka da prežive i da na tom putu ostanu ipak antifašisti. Sve ostalo je možemo reći krajnje dezideologizovano, i jedini kohezioi faktor jeste otpor nacistima i kvislinzima. U tom smislu, BALKAN EKSPRES 2 dobro ilustruje atmosferu potpunog “svako za sebe” duha u društvu u tom periodu, premda s druge strane u ovom filmu nema ustaša ili komentarisanja drugih naroda i njihove uloge u NOBu.

BALKAN EKSPRES 2 treba gledati u formi serije. Ipak, oni koji ne žele da se upliću toliko duboko imaju šta da vide u filmu. 

Na filmu su potpisana tri reditelja, Predrag Antonijević, Aleksandar Đorđević i Miloš Radović. Oni su režirali i seriju s tim što je Anonijević zamenjen u toku snimanja jer je uhapšen i odveden pre nego što je završio svoj posao.

* * / * * * *

NIKOLETINA BURSAĆ (1964)

NIKOLETINA BURSAĆ Branka Bauera je ekranizacija priča Branka Ćopića koju su za film priredili sam Bauer sa Bogdanom Jovanovićem i Krešom Golikom kao scenaristima. Ovaj film pokušava da prikaže Nikoletinu Bursaća kao istorijsku ličnost i u tom cilju ima nekoliko zanimljivih intervencija. Prvo, počinje razgovorom Nikoletinine majke sa spomenikom, zatim sećanjima njegovih drugova koji su u međuvremenu postali funkcioneri, da bi na kraju imali i scenu kombinovanja igranog i dokumentarnog materijala kada Nikoletina upada na sednicu AVNOJa, odnosno detalj da se unutar filma najavljuje snimanje filma o Nikoletini.

Svi ovi elementi su vrlo zanimljivi i filmu daju priličnu strukturalnu i suštinsku intrigantnost jer praktično obrađuju ne samo fikcionalizovano sećanje na rat već se bave i samom kulturom sećanja kroz priču o posleratnoj sudbini Nikoletininih saboraca i uspomena na njega. Uostalom, i danas u narodu postji velika dilema da li je Nikoletina Bursać bio književni lik ili stvarna ličnost.

Međutim, izvan ovih intrigantnih detalja, Bauerov film nažalost ne uspeva da sastavi smislenu celinu iz Ćopićevh priča. Izabrani sadržaj koji su autori adaptirali nažalost deluje preoizvoljno, i krajnje epizodično bez adekvatnog kumulativnog efekta. Ćopićeve dosetke su tu i film na tom nivou ima prostora da se otrgne od osrednjosti koja ga guši ali ne uspeva.

Velikim delom za to je kriva i glumačka podela. Samog Nikoletinu igra jedan od najmanje inspirisanih glumaca u podeli. 

Čini se da je osnovni problem filma u tome što su Bauer i saradnici osmislili dobar koncept i našli valjan oslonac u Ćopićevoj prozi, međutim ono što im je izmaklo jeste koherentnost, jasan dramski zamajac i rezultat je samo ilustracija Ćopićevog predloška. Otud možemo reći da je NIKOLETINA slično ORLOVIMA, jedno od Ćopićevih najpopularnijih dela koje je dobilo krajnje skromnu ekranizaciju. 

* * / * * * *