ĐENERAL Miloslava Samardžića je drugi igrani film koji su producirali Pogledi, koji se zaista pretvaraju u srpski Daily Wire, iako su oni bili zapravo Daily Wire pre Daily Wirea u medijskom pogledu, i po tiražima, a sada kad su u suštini na margini kao javno glasilo ulaze u film. Međutim, po nekim njegovim svedočanstvima Samardžić je od početka imao ideju da će Pogledi početi da prave filmove koji će da odgovore na izazove kinematografije koja je zaista veoma značajno uticala na formiranje narativa o prošlosti i definisanje istorije u diskurzivnom pogledu.
To se ipak nije desilo kada su Pogledi bili na vrhuncu uticaja, a plan je bio da tada mladi saradnici tog lista, među kojima su bili Đorđe Milosavljević, Boban Jevtić, Biljana Srbljanović itd. budu autori. Sada Pogledi nisu na vrhuncu a autor je sam Samardžić.
Ako imamo u vidu da Samardžić nije ništa više od ljubitelja filma, i ako uzmemo u obzir da njegove filmove ne rade neki vrhunski autori u raznim sektorima, oni zapravo vrlo pristojno stoje - što pokazuje da u stvari danas i "običan svet" ima nivo filmske pismenosti da napravi nešto što ima smisla, kakvog-takvog. Naročito, ako imamo u vidu koliko često profesionalni filmski poslenici umeju da omaše.
ĐENERAL je za razliku od OPKOLJENIH koji prikazuju jednu zgodu iz ratnog dnevnika Nikole Kalabića, priča koja se bavi ključnim momentom iz 1943. godine kada će Draža izgubiti podršku Velike Britanije i Saveznika. Otud, po izboru teme film uspeva da opravda svoj naslov ĐENERAL iako nije sveobuhvatni biopic Dražinog životnog i ratnog puta kao što je recimo PATTON sa George C. Scottom.
U ulozi Đenerala, imamo Nikolu Rakočevića i on je svakako glumački najsvetlija tačka filma, a na drugom mestu je Igor Borojević koji igra Račića i odlično je dizajniran u crnoj četničkoj uniformi.
Međutim, film je ipak overall amaterski. I ukupno uzev, fali mu malo profesionalne ruke da prevaziđe taj nivo "darovitog amaterizma". U odnosu na Radoša Bajića, Samardžiću se mora priznati da on zaista pravi ratni film - ovde ima bitaka, tema je rat, nema privatnih digresija, seoske sentimentalnosti i sličnih stvari i to na neki način zaslužuje pohvale. U tom pogledu, Samardžić je no-nonsense, premda naravno time gubi mogućnost da nam malo predstavi ljude o kojima govori.
Strukturalno, iako u filmu nema "sala", ipak postoji utisak kako ne zna o čemu je jer ona malo ide sa Račićem na teren i u bitke oko Višegrada i prodor prema Sarajevu, a malo je kod Draže u štabu sa Englezima koji mu nameštaju igru, sa povremenim pogledima u nemački štab i šurovanje muslimanske legije koja je na službi kod Nemaca sa partizanima.
Dakle, film ide iz scene u scenu i iz situacije u situaciju bez mnogo obaziranja na izgradnju karaktera, ko zna-zna, ko ne zna, neće ni doći da gleda, i ta logika nije sasvim netačna. Međutim, smanjuje autonomiju filma kao samostalnog dela.
U istorijskom pogledu, film je naravno hardkor revizionizam i ovde se dešava možda i najveći dramski problem usled toga. Sad ne bih ulazio u to šta ovde nije tačno a šta jeste pošto je kod nas prošlost još uvek veća briga od budućnosti, međutim, Samardžić u ovom čvorištu očigledno vidi priliku da kroz njega izloži našu muku bolnu i neizrecivu i da nam iskaže sve - kako su Englezi izručili Srbiju komunistima, kako su verolomni muslimani promenili stranu i izdali Nemci prešavši kod partizana, kako su partizani šurovali sa ustašama itd.
Isto tako ima i retkih prizora rata četnika s ustašama, što je svakako jedan poseban tabu Drugog svetskog rata i zaslužuje poseban film. U tom pogledu, Samardžić nudi samo jednu scenu koja je meni zaista delovala skroz verodostojno a to je kad u napadu besa Draža izdaje naređenje za uništenje komunista.
Ovde se Samardžić usput bavi nekim temama koje su možda i ključne, čak na neki način zanimljivije od britanskog puštanja Draže niz vodu, ali ih dotiče usput. Kako rekoh, ne ulazim u pitanja verodostojnosti u istorijskom pogledu (iako meni sve ovo nije delovalo nimalo verodostojno) jer sam u stanju da gledam film i mimo toga. Međutim, to na kraju ipak postaje važno zbog forme.
Rečju, pored toga što je istorijska priča klimava, ona je filmski dosta neubedljivo iskazana. I to je ono gde i vrhunski profesionalci imaju probleme, a kako ne bi imali amateri. Naime, ovde imamo prosto problem dramskog oblikovanja istorijskog događaja, koji koliko god ga mi poznavali u detalje, ipak nešto što ne možemo savršeno rekonstruisati, a i da možemo, to ne bi moglo da se gleda.
To je sfera gde prosto mora da se uključi školovana ruka i gde dobra volja nije dovoljna.
U ovom filmu, naprosto, sve i da je ovo što prikazuje suva istina, naprosto imamo jednu dramsku izvedbu koja je vrlo naivna, vrlo lišena suptilnosti i nijanse, nekakve psihološke dimenzije.
I to nije pitanje novca, to je pitanje znanja.
U tom smislu, s jedne strane, drago mi je što je ta naivnost istorijskog aspekta preuzeta iz partiznskog filma i što danas zapravo četnici prave partizanske filmove u pokušaju da nekako na ekranu pobede u ovom ratu.
Međutim, skoro svaki Draža s filma, a naročito onak kako ga je napisao Siniša Pavić u POSLEDNJEM ČINU ostaje superioran u odnosu na ovog.
Siniša Pavić je svog Dražu bazirao na oskudnoj dokumentaciji o njegovim poslednjim danima na slobodi a napisao ga je genijalno, sa nekoliko briljantnih zen misli koje ovaj nikada nije izgovorio ali koje su među najistinitijim ikada izgovorenim na temu tog rata. Kod Pavića u jednom trenutku kaže, "Ovo nije bio naš rat, naš je onaj sledeći rat".
Cela psihološka igra koju on tu ima sa Kalabićem je briljantna, pa ne treba da čudi kako je POSLEDNJI ČIN raspalio nostalgiju sa četništvom iako je ova mini serija polazila od pretpostavke o Kalabićevoj izdaji, koja je u međuvremenu u više navrata relativizovana i osporavana.
Međutim, i kao neko ko je izdao Dražu, Kalabić je zbog ove serije postao bitan deo imaginarijuma srpskog nacionalizma ranih osamdesetih i Rankiću su seljaci na pijaci salutirali zbog te role.
Iako nema sumnje da je RTB pravila ovu seriju sa idejom da prikaže Dražu i Kalabića negativno, i uprkos tome što je sam Pavić neko ko ih nije simpatisao, veliki pisac ih je oživeo i ljudima nije bio bitan predznak.
Ovaj film se upire da beatifikuje Dražu, i ima Nikolu Rakoćevića koji se veoma trudi u toj ulozi ali nema nijednu antologijsku repliku, sa bilo kakvom filozofskom ili barem životnom vrednošću.
Film je naivan, psihološki nerazrađen, parolaški, svi likovi su tipski, i veoma slični lošem partizanskom filmu.
No, ovo treba gledati kao underground film koji dolazi sa desnice, i kao takav on je dosta solidan kad se uporedi sa skromnijim američkim faith-based produkcijama. Kevin Sorbo pa i Jim Caviezel povremeno snime filmove ovako nekog nivoa, uprkos tome što rade u većem talent poolu kakav je Amerika.
ĐENERAL u tom smislu nije propuštena prilika za bilo šta jer je ovo film koji je nastao u potpuno privatnoj izvedbi i nemamo pravo da previše očekujemo. Za jedan krajnje lični projekat čoveka koji nije filmski profesionalac, ovo je solidan domet. Međutim, kada je izrazio želju da izađe u bioskope, doveo se u situaciju da ga uporedimo.
Ali, to je u redu, Pogledi su bili avangarda za provokativnu mladu kritiku pa će i ovu preživeti.
* 1/2 / * * * *
