Pogledao sam OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije, adaptaciju izvanrednog pozorišnog komada Dušana Jovanovića. Komad je bitno izmenjen u odnosu na svoju popzorišnu formu ali nažalost nije pobnoljšan i prilagođen filmu, naprotiv. Samo je sveden na Xtu parafrazu post-jugoslovenske opsesije time kako smo sami prema sebi bili gori od bilo kog okupatora. Praktično, od jednog bitnog dela iz istorije naše pozorišne dramaturgije, OSLOBOĐENJE SKOPLJA svedeno je na eho Radivojevićevog filma KAKO SU ME UKRALI NEMCI samo bitno inferiorniji u svakom pogledu.
Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.
Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.
U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.
* * / * * * *
Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.
Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.
U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.
* * / * * * *
